Чак 77.000 жена у Србији старости од 25 до 54 године није запослено и не тражи посао зато да би бринуле о деци или старијим члановима породице. Подаци говоре да је стопа радне неактивности већа код жена које имају децу, а ова тенденција је нарочито присутна код самохраних мајки – чак трећина жена које саме гају децу није активно на тржишту рада, истакла је др Јелена Жарковић Ракић, професорка Економског факултета у Београду и директорка Фондације за развој економске науке.
Она је на јучерашњој панел дискусији „Родне неједнакости у Србији”, одржаној на Економском факултету, нагласила да скоро две трећине незапослених жена наводи да их недоступност или висока цена вртића спречава да активно траже посао. У прилог овој тези илустративно говори податак да свега 16 одсто малишана млађих од три године и тек половина деце старости од три до пет година у нашој земљи иде у вртић, а у многим градовима Србије постоји уредба да предност приликом уписивања у обданиште имају деца запослених родитеља. Поређења ради, у земљама Европске уније на снази су тзв. Барселона циљеви, који налажу да трећина деце млађе од три године и 90 одсто деце предшколског узраста детињство проводи у обданишту.
Сем тога, у нашој средини постоји снажан културолошки образац да децу треба да чувају мајка или бака, како би их „сачувале” од прехладе и вируса у обданишту. Због тога се велики број жена врти у зачараном кругу незапослености и немогућности да бригу о деци повери запосленима у предшколском образовању.
– Иако Закон о раду дозвољава скраћено радно време, статистика сведочи да тек 12 одсто жена у нашој земљи користи ту законску могућност – пре свега због тога што минимална основица за обрачун доприноса за социјално осигурање износи 35 процената просечне бруто зараде. То у статистичком преводу значи да зарада жене која ради скраћено радно време износи око 22.000 динара – оценила је др Жарковић Ракић.
Анализирајући стање родне равноправности на тржишту рада, она је истакла да је број дечака и девојчица уписаних у основне и средње школе у Србији готово исти, а број студенткиња за шест одсто већи од броја младића који уписују факултете. Међутим, родна подела у образовању води сегрегацији на тржишту рада, с обзиром на то да се жене углавном школују за непроизводна и „помажућа” занимања, док су мушкарци више заступљени на факултетима који едукују за производна и економска занимања. О томе сведочи податак да чак две трећине запослених у образовању и здравству чине жене, а да чак 90 одсто запослених у грађевини чине мушкарци.
Професорка Филозофског факултета у Београду и програмска директорка Сецонс групе за развојну иницијативу др Марија Бабовић истакла је да се Србија, према индексу родне равноправности, налази на 22. месту европске листе. Највећи помак Србије у односу на 2016. годину десио се у домену политичке моћи, пре свега због пораста броја жена у парламенту. Међутим, када је реч о социјалној моћи, налазимо се на дну европске лествице, пре свега због малог броја жена у управним одборима медија, научних установа и олимпијских спортова.
Ипак, подаци говоре да је родна неравноправност највећа код куће, јер жене чак 3,5 сата више од мушкарца раде у кући, закључила је др Марија Бабовић.
RSS