Браћа Битићи, тројица америчких држављана албанског порекла, убијена су 1999. на Косову и Метохији и у јулу ће се навршити две деценије од овог злочина за који још нико није осуђен.
Годинама уназад, при сваком сусрету српских и америчких званичника, ова тема нађе се на дневном реду као највећи камен спотицања између две земље. Сваки нови амерички амбасадор у Србији истицао је протеклих 20 година да је убиство Битићија болно питање које ће, све док не буде решено, наставити да оптерећује односе Србије и САД.
Поједини медији недавно су пренели да су амерички конгресмени прошлог викенда у Минхену питали председника Александра Вучића о убиству Битићија.
Конгресмени су, наводно, нагласили и умешаност бившег команданта Жандармерије Горана Радосављевића Гурија у ово убиство и интересовали се за његово евентуално изручење САД.
„Они су га у два наврата поменули, ја сам их питао имате ли одређене доказе, доказе нисам добио. Ако их имате ви или било ко, молим вас да нам их доставите јер нећемо да учествујемо у прикривању било каквог злочина или било кога”, рекао је Александар Вучић.
Министарка правде Нела Кубуровић и амбасадор САД у Србији Кајл Скот потписали су још 15. августа 2016. уговор који предвиђа да Србија и САД могу да испоручују једна другој своје држављане. По уласку овог споразума у парламент међу посланицима се прошле недеље развила жустра полемика. Главно питање било је да ли ће на основу овог документа, на пример, Америци моћи да буду испоручени осумњичени за убиство браће Битићи. У том контексту, поново се помињало име Горана Радосављевића Гурија али, како нам је објашњено у правничким круговима, Радосављевић не може да буде изручен САД.
Бивши командант Жандармерије пензионисан је 2005. и углавном одбија да коментарише спекулације о наводној умешаности у смрт браће Битићи.
„Политика” је протеклих дана безуспешно покушала да ступи у контакт са Радосављевићем. Раније је коментарисао да је у вези са тим случајем већ све рекао и да нема везе са убиством.
Он је још 2008. сведочио пред Већем за ратне злочине на суђењу за убиство браће Битићи. Тада је рекао да је за ово убиство сазнао након што су, јуна 2001, пронађене гробнице у Петровом Селу на КиМ у којима су била и тела браће Битићи. Радосављевић је на том суђењу изјавио да је био руководилац обуке у Наставном центру МУП-а у Петровом Селу (где су браћа Или, Агрон и Мехмет Битићи убијена 9. јула 1999), али да о злочину нема непосредних сазнања.
„О убиству сам сазнао после дужег времена на колегијуму МУП-а Србије када су пронађене масовне гробнице и тела тројице америчких држављана албанског порекла”, посведочио је.
Он је рекао и да му је крајем јула Властимир Ђорђевић, бивши начелник Ресора јавне безбједности МУП-а Србије пренео да су имали обавезу коју је тадашњи министар полиције Влајко Стојиљковић наметнуо и да је то завршио с његовим помоћником (првооптуженим) Сретеном Поповићем.
Поповић му је, како је навео, касније испричао да га је звао Ђорђевић и да му је пренео да треба да преузме три особе из затвора у Прокупљу и превезе их до Наставног центра у Петровом Селу где ће их преузети припадници МУП-а Србије.
Он је изјавио и да је тек по откривању гробница то повезао с убиством браће Битићи и да нико осим тадашњег министра полиције то није могао да организује. У то време, министар полиције био је Стојиљковић. Он је на ову функцију дошао у априлу 1997. Маја 1999. године тужилац трибунала у Хагу Луиз Арбур подигла је оптужнице против Влајка Стојиљковића и других високих српских државника за наводне злочине на Косову. Три године касније, на степеницама испред зграде тадашње Скупштине СРЈ, на дан када је усвојен Закон о сарадњи са хашким трибуналом, Стојиљковић је извршио самоубиство.
Београдски адвокат Божо Прелевић, који је био бранилац Горана Радосављевића Гурија, изјавио је за „Политику” да је случај Битићи озбиљна брука за државу Србију.
„Важно је напоменути да нису убијени никакви ратници, борци, већ три потпуно невина човека и то на један мучки и срамотан начин”, казао је Прелевић.
Адвокат сматра да је у том предмету тужилаштво уложило много енергије и да су рађене ствари које су на ивици закона не би ли натерали људе да сведоче неку њихову верзију.
„Главни проблем је у томе што не постоји материјални доказ нити сведочење које несумњиво показује ко је те људе ликвидирао. Са друге стране, у истрази су учествовали и стручњаци из ФБИ. Они су достављали своје предлоге, све је узето у обзир и након свега фали само неки доказ који указује на било кога. Много је људи саслушано. И оно што је утврђено, а видим да се лажно преноси и тумачи, јесте да, када се погледају докази у списима, не можете да тврдите да су браћа Битићи убијена у Петровом Селу. Ми чак не знамо ни место где су они ликвидирани”, рекао је Прелевић.
Многи у нашој земљи тврде да су браћа Битићи убијена као борци ОВК. Међутим, ова тврдња је чињенично спорна, мада је њихово ратовање на страни ОВК вероватно разлог зашто су усмрћени. Али, у тренутку убиства тројица браће не само што нису била у униформама ОВК, већ су се на територији Србије изгледа затекла док су помагала ромским породицама да побегну са Косова.
Битићи су ухапшени због илегалног преласка границе и пребачени у затвор у Прокупљу. На основу судских списа и сведочења они су били припадници добровољачке јединице „Атлантска бригада” формиране марта 1999. у Њујорку, где су живели. Ова јединица је бројала 400 америчких држављана албанског порекла, а њени борци су из Албаније илегално прешли на подручје Косова и у току априла 1999. ратовали у редовима ОВК. Приликом преласка административне границе Србије и Косова, зауставља их полиција и браћу Битићи одводи пред судију у Куршумлију због кршења закона о кретању и боравку странаца. На споредни излаз из затвора у Прокупљу изведени су 8. јула 1999. Њихов призренски комшија Мирослав Митровић, коме су помогли да пређе границу Србије, био је обавештен о ослобађању и чекао их је на главном улазу. Међутим, према оптужници српског Тужилаштва за ратне злочине, тројица браће одвезена су у базу Специјалних антитерористичких јединица МУП-а Србије у Петровом Селу и затворена у просторију са металним вратима у недовршеном објекту. Након два дана везани су жицом и убијени мецима у потиљак, а потом покопани у масовну гробницу у којој су већ била тела косовских Албанаца.
Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду два пута је ослободило оптужби двојицу српских полицајаца Сретена Поповића Попа, из Ниша, и Милоша Стојановића Шешеља, из Крушевца, да су помагали у овом убиству. Истрага о ликвидацији браће Битићи и даље је отворена.
RSS