ПОП БЛАЖО
Стасити свештеник , предачки бистар, дошао је да служи својој цркви и роду у Босну пред Други свјетски рат .Рођен у околини Мојковца, васпитаван традиционално, носио је у себи трагику Косовског мита, као љепоту жртве, манир, потребу да када дође вријеме напусти у вјери без краја, овај заљуљани свијет. Освануо је Божијом вољом давног,јесењег јутра у боснском селу Волујак на висоравни каменој, да ту остане. Омиљен код вјерујућег живља као да је боравио на истиројски клизавом простору одувијек. Осим свештеничких обавеза које је обављао редовно, учио је паству славној прошлости, вјери прадједова, објашњавао и упозоравао на посљедице које по страдални нрод српски доноси вријеме надолазећег безбожштва.
Све ће се гнусно догодити, остаће се без образа којег су преци хероиком послије петвјековног војевања, буна, измождени, напаћени сачували. Како зло зна да намјести, дошли су послије протрчалих вјекова, потомци вјечитих Срба , са именом до тада непознатим, комунисти, да обесчасте, да се наругају себи самима. Неки нови Лазари, Милоши, Душани, Милани, наступиће залутали у времену, у магли зла да оскрнаве што се није могло ни дало вијековима. Догодило се ништавило најприје у тами ума, кад брат крену на брата својега. Поп је бранио нејач, чувао црквену имовину, чинио шта је могао да сачува национално биће, да се спаси оно што се спасити може. Јануарског јутра 1941.када су по кривинама и дубодолинама крвљу натапане српске земље , кад је судбина многих била крвава, када су кољући српску нејач у колјевкама усташе испрљале вријеме, чинећи до тада невиђено. Када се руше рекорди мржње, одсјечених српских глава, када Јасеновачки логор смрти ради непрестано. У рањено доба дошли су у Волујак Срби партизани.Тражили су да се отвори црква, како би сачували коње.Стајао је испред врата поп горостас говорећи наглувим да не руше светињу : ,, Немојте браћо, не чините богохулног дјела, преклињао је, да би се послије дужег трвења, чуло узвишено недам“. Штитио је прсима и надом улаз у светињу . Мрцино брадата склони се у срџби подврисну један од фанатика, недам чуо се, овога пута пркоснији глас свештеников. Колико је у изговореној рјечи недам било пркса,карактерности, везаности за немјерљиво блиско посвједочило је његово дјело, њихово недјело. Богохулник је шанжер пиштоља испразнио у свештеникову главу који је хабитусом штитио улаз. Али коњи нису у инат хтјели бити послушни, као да су знали шта не треба чинити. Како су их на силу утјеривали они су се улазу у богомољу жешће опирали , њиштали, пропињали , бјежали. Тада су људске звијери побиле племените животиње. Крв је отјецала помјешана. Отјецаће путевима годинама, из трбуха распорених жена, старачких глава, дечјих искиданих тјелеса, онда када је смрт била мушког рода, када је све пало и све се срушило. Гром је као у народној пјесми загрмио опет близу половине зиме, онда кад му вријеме није. А црква обасјана свјетлошћу Сунчевих зрака, ћутала је легенду. И све се наједном утиша, бол, јецај и крик, претвори се у оно најконачније могуће мјерило.ВРИЈЕМЕ.
Андреја Ђ. Врањеш
RSS