ТРЕБА МИ РЕЧ
Треба ми реч чудесна као свичева светиљка,
реч чиста као радосница мајчина,
реч звонка што јекне у час рођења човека.
Као кад у белом бескрају равнице
заблиста црквица,
речи да су стамене да уздрхте срце
и да цело биће облију милине
гласова анђела с литије вечерње.
Да ми је да из пчелињег саћа
врцам речи медоносне!
Одакле сипе речи млечне што лече очи рањене?
Којим се то озарјима раздане туге овештале?
Да ми је да о наковањ кујем речи сирове,
у машицама песму варничим, пламну је развихорим!
Свет жуди за речима којима се мресте тишине
сред оловних фијука, сред сивих колотечина,
кад ветар зацвили ударима жалузина
пред плачним окнима.
Да ми је да златну зрнад жањем,
Зорњачу умесим, у Сунце да нарасте!
Где су речи чаробне свиленошумне,
којима се облаче песме ћутне,
речи којима се грли чедо божје
сред вражје шуме
да не заноћи само, занемело?
КОШМАР
Увелико је помрчина.
Стојим испод уличне сијалице.
Одавно су сви отишли кућама.
Само тебе нигде нема.
Побогу, где си се то сакрио?
Чкиљим кроз прсте у мрак.
Ни мачка да шушне,
ни светалце с окрњеног огледалца.
Ни трага, ни гласа.
Побогу, као да си у земљу пропао!
Батоооо, батоооо…
Обећала сам мами да ћу да те чувам.
А ти си ми се заигран искрао.
У месечину, у сунце заспало…
Пет, десет, петнаест, двадесет …
Ко то сад жмури?
ПРОЗИР НЕПРОЗИРА
Чудеснице моја, ти си ми отворила
прозор који се не обзнањује!
Раздевена од свега земног,
што си овде упртила нејака и болна,
ћутиш о свом мистичном, лепршава.
Мати моја бивша и вечна!
И приђе ми из незнаног предворја,
чији су ми пролази страни,
тихо, сасвим ненадана,
јер ко се још отуд поздравља пре лета?
Колико смо речи изговориле
кроз валове узајамних мисли?
Чудеснице моја, показа ми
бесмртно лице љубави.
Лебдећи смешиш се, разгониш тугу,
заветујеш радост и узносиш…
Заједно гледасмо у исто дно смрти.
Ниси ме издала ћутањем.
Сасвим си већ узлетела до невида.
Сузе ми се мешају с осмесима.
И моје те руке испраћају пољупцима.
изнова и изнова, са троседа дневне собе.
И гле, крај мене тих, бди анђео…
Тако близу мене други ваздух дишеш.
Чудеснице моја, ти си ми отворила
прозор који се не обзнањује
100из места за које свет не зна.
Уткана у мистично, лепршава.
Само си понела нити срца.
Мати моја бивша и вечна!
«Трећи по реду песнички рукопис Кристине Павловић Рајић, Зелена љуљашка свемира, наслања се на претходна два – Разгрљен круг (2018) и Лепеза (2019), са јасно видљивим искораком ка новим темама и поступцима. Међу њима је најчешћи и поетски најпродуктивнији сплет мотива везаних за доживљај тескобе и осујећености, или, како песникиња каже у једној песми – „носталгије за бесконачним“. Жудња за изласком из досуђених граница – егзистенцијалних, сазнајних, језичких – представља везивну искуствену нит и основно начело које одређује однос песникиње према певању.»
Из приказа књиге, Душко Бабић
RSS