Фантастична повест са подлогом у Карамазовима,
роман у рукопису похваљен на Дринским књижевним сусретима 2021.
Разговор са Ивaном Деспотовићем
Поред недавне награде Печат вароши сремскокарловачке, један ваш роман у рукопису похваљен је на Дринским књижевним сусретима у Зворнику. Не помињући сада радни наслов романа, реците нам нешто о својој прози и о теми и настанку овог текста.
Роман је настао, као што се види, једним делом по Браћи Карамазовима као далеком предлошку, а смештен је у савремени и релативно савремени тренутак, у Србију и Београд. Драго ми је да је рукопис похваљен на Сусретима, и да постоји могућност објављивања дела и верујем плодне сарадње. Драго ми је и због тога што сматрам да треба доста размишљати о „класицима“ и „у класицима“. Но класик је сувише конзервативна реч. Требало би на оном свету срести Михајловича или Михаила Афанасијевича, и нешто их можда упитати. Битан је у овом мом рукопису романа и напредак технике и блиска прошлост без извесних техничких справа које ће касније имати специфичну арому у односу брата и сестре као једних од актера. У том смислу ово је нека врста породичног романа, а како и Карамазови тешко могу бити схваћени као само породични роман, и овај текст има, мислим, много додатних уплива, то јест заснива се и на иманентним кључним питањима и проблемима. Једну ставку би представљало то што се овде ради о брату и сестри, као и о чељади која су овима по сродству даља, те је ту сестра у улози брата какав би, сасвим издалека, био Иван у Карамазовима, а брат је у улози нама познатог Алексеја, и тако даље. Антонимија Алексеј-Иван сведена је на чељад различитог пола. Проблематизује се и разлика између уже и шире породице и сличног, то јест границе породица и породичног. Други проблем је критика породице у атмосфери која мирише на глобалистичку и потенцијално револуционарну, трансхуману и слично. Породица штавише делује каткада неодрживо и попут лошег решења за живот. Трећи проблем вероватно јесте фантастика коју сам увео, а на чијој је ивици лебдео и сам Ф. М. Д. Али овде је питање фантастике почело од саме „фантастичне“ дефиниције поменутих брата и сестре, који су актери, јер они се могу тумачити као прави брат и сестра, али и као неправи то јест „натегнути“, и то по чињеничним сродничим основама. Затим се и питање вере у збиља натприродно, могуће повезује са веровањем у оно природно, то јест са унутрашњом амбиваленцијом: да ли јунак јунакињу заиста може назвати сестром, или он допричава нешто малко нереално, будући да она није као таква објективна пред свима, већ објективна само у контексту конкретне породице или „породице“. Немогућност веровања или вере у нешто што је изван разума и претходно губљење такве вере јесте нешто што је предложак овог романа, испричаног из устију актерове добре другарице. Останак у границама разума простор је ка коме већина јунака тежи, чак и када се дешавају натприродне и одсад научно и емпиријски немогуће ствари, те се оне и тада рационализују као нова норма, од стране друштвеног дискурса. Трвење између рационалног и оног алтернативног са примесама субјективног и фантастичног, вероватно је једна врста борбе у овом роману, иако ствари нисам постављао унапред толико концептуално; било је доста простора и проблематике разрешене чисто интуитивно, и без „деценијског писања“… Требало је свега четири месеца. Мислим да је и то веза са Достојевским. (Смех.)
Верујемо да јесте. Но сада, је ли то роман о брату и сестри, или можда у даљем читању, сплет ширих и разноликих ликова?
Да, роман у првом плану има и даљу чељад, два „брата“ то јест рођака са села, који унеколико а опет другачије парирају Дмитрију односно Смердјакову. Наравно, аналогија са Ф. М. Д-ом огледа се, дабоме и у феномену оца, који је овде анти-Фјодор, анти-Павлович, са своје повучености и естетске природе и приличне аскезе, па и недовољне видљивости у самоме роману. Смрт обрнутог Фјодора Павловича, дакле неминовно позитивног лика, верујем да служи као покретач за фабулу и даљи развој. Ту су и ликови који сведоче натприродно и касније „изазивају“ да се граница према фантастици ипак прекорачи. Један времешнији јунак, познаник протагонисте, сведочи натприродно у свом животном искуству, пре него што ће се оно дотад натприродно сада геополитички верификовати и обзнанити, то јест документовати као бивше натприродно и као нови поредак….
У чему је та фантастика подробније?
То је била занимљива невоља у писању текста. Требало би ми да видим одакле излази односно јесте изашла фантастика овде, зашто она уопште? Роман није наднараван да би припао једном жанру, будући да би жанровски критичари или сладокусци вероватно скроз прескочили ово као фантастику. Двоје јунака, чељади, брат-сестра, размакнути су, далеко од тога да су двојајчани близанци. Као и на равни Ивана-Алексеја, постоје разлике. Роман се дешава у тренутку када се, након отварања досијеа Плава књига у Америци, на светском нивоу па и код нас у званичном Београду признају друга интелигентна бића то јест врсте у космосу, између осталог и као повремено присутна на нашој Земљи. Наратив који делује као „теорија завере“ постаје стваран, политички документован, са саветима за понашање људи и припремање промене настале оваквом објавом и сусретом. Дакле, ми људи, односно наших двоје главних актера као и други јунаци у првом плану, суочени су са чињеницом да постоје бића (а једно такво јунак напослетку и сусреће посредством апликације и могућности уговарања индивидуалног сусрета) егзистирају дакле креатуре које наиме јесу наши сродници по интелигенцији и ваљда духу, а који су и наши сродници по вакууму свемира, дакле ни по чему (?). Уместо да нам буду сродни по заједничким родитељима или барем бабама и дедама, нацији итд… Фантастика излази из тог размака брата и сестре, попут размака Ивана и Алексеја, па се поставља и питање је ли тај размак стваран, а ако јесте, да ли је онда сестринство или братство фантастика, и томе слично. Ако Иван може бити близак са Алексејем, или протагониста са сестром протагонисткињом, може ли се нешто очекивати од „браће по вакууму“, и обрнуто. Уколико не може бити братске везе међу братом и сестром на Земљи, да ли космос говори и о метафизици као појму све веће самоће, о све већем удаљавању (јер и галаксије се удаљавају, зар не), и је ли смрт заправо врхунац самодовољности. То се односи и на смрт „обрнутог Фјодора Павловича“.
Где су у томе двоје главних ликова?
Они (брат-сестра) у једном помало хуморном смислу породичног мита, имају код предака случај сусрета са поменутим бићима која ће се касније из западног тајног досијеа обзнанити. Он и она разликују се и по односу према том невероватном породичном предању то јест епизоди. Брат, као Алексеј, не верује толико у реалну природу таквог давног догађаја, тумачи то потенцијалним Богом, док сестра, као Иван, види у „сусрету треће врсте“ сасвим реалну претњу и опасност. Но, то је разговор њих као деце, који се одражава и на касније… Глобално откровење Сусрета и политичка идеологија, верификација натприродног, све мере и промене које тиме долазе, напослетку можда вештачки мире и породично спајају брата и сестру, премда су они донекле неправи брат и сестра, што може звучати попут експеримента. Нисам имао посебну филозофско-друштвену или сличну идеју у овом расплету уз помоћ фантастичног, већ пре интуицију. Каснијим ишчитавањем онога што сам написао, помислио сам да глобализам с разлогом указује на проблематичност породице као такве, а да с друге стране вештачко спајање „Ивана“ и „Алексеја“ који су се разишли код мене – делује као натегнути те стога баш и глобалистички пројекат, иако су они заправо „породица“. Можда је то текст у коме се обе стране – суверена и глобална – виде као рељефне, са својим предностима и манама, са поменутим трвењем сила сасвим различитих, од којих ниједна не мора бити она зла. Повратак „сестри“, то јест „породица“ врста је глобалистичког феномена, а останак јунака са другарицом (и приповедачицом) која се у њега заљубљује врста је суверенизма. Глобализам („породица“) надвладава. Мада би можда требало да буде обрнуто, то јест да је хетеросексуална репродуктивна веза (јунак – његова другарица-приповедач) као нешто Суверено, снажнија од обавеза према породици („материјалистичкој“ „сестри“), и то породици која може бити и шира, па која самим тим породица можда и није. Но, наравно, то не значи да је глобализам који нам се сада дешава иоле добар.
За крај, као писцу првенствено песничких књига (Прекорачења, Бранково коло, 2011, Роршахове исповести, па Калемегдан, КОВ, 2017, па истоимена Плава књига и других) и као добитнику неколико значајних награда, који вам је мотив био за покретање овакве прозе?
Не може се све рећи у лирској форми. Интересовање за есеј и филозофију, у нимало отрцаном смислу речи, премда се филозофија овде мислим не види као празна тим пре што има предтекст, – натерало ме је, могуће, на одређене токове размишљања, као и тема коју добро познајем. Прерада личног довела је до „натприродног“. Ту је и садашњи тренутак. Како говоре неки песници: Увек треба погледати кроз прозор.
RSS