Рат и beer
Било је то једно од оних пролећа која као да су прескочена, јер је већ крајем априла завладала летња температура, поготово у крајевима где камен ниче уместо дрвећа и где се море додирује са обалом земље, коју пресецају врели друмови, где су увелико корачале главе које се ретко додирују са разумом.
Те усијане главе не беху једна страна, већ себи нађоше место под разним супротстављеним капама које су постале једини критеријум тога пролећа у одлучивању о животу и смрти. Врелина сунца које је пржило над Далмацијом као да је благотворно утицала на усијање дугих цеви, те су њихова оглашавања била јасан знак да ће неки морати свој хлад од сунца да потраже на другом месту.
Уместо добар дан, комшија је стидљиво прстом одвајао завесу од прозора и упућивао дискретан поглед комшији с којим је јуче пио кафу за сточићем ког сада везује за хаубу фиће, којом ће отићи у избеглиштво без повратка. Они мало храбрији су сишли, понудили помоћ или речи утехе, а они најхрабрији су отворено нудили заштиту од оних који су сада трљајући руке посматрали њихов одлазак.
Када су лета ’91 два народа решила да поравнају рачуне, они доцније названи најспособнијима, су чекали само да приграбе кусур и ставе у свој џеп. Користили су сваку прилику да крвавим потписом прогласе туђу имовину својом. У мору крви, неко се сетио да се такве ствари могу решити и мастилом:
„Видиш Богдане ча се догађа овди?“ узбуђено се Јура драо у слушалицу „Дођи да ријешимо проблен тинтом док можемо, иначе ћеш закаснит и ови ће ти то ријешит крвљу.“
„У реду, Јура.“ пристао је након размишљања да ли је у питању замка „Долазим!“
Из самопослуге је узео шта му је требало и сео у свог стојадина. Из Банатског Деспотовца се запутио у Сплит, покрај кога је имао викендицу у којој је са женом и њеном ћерком из првог брака проводио скоро свако лето. Јура је своју кућу имао на неких 10 метара, у њој је живео сам јер му је жена почивала у миру већ десетак година, а син јединац се већ неколико година налазио у Канади. Богдана је морила сумња: да ли му Јура спрема замку или стварно жели некако да му помогне. Преко телефона је спомињао само некакво решење, али је био толико кратак да му није рекао шта тачно мисли. Упркос свести о великом ризику, Богдан је нагазио папучицу и возио је што брже ка Новом Саду и Фрушкој Гори, преко којих ће доћи до Саве и ући у Босну јер је туда ишао најближи безбедни пут који га је кроз Посавину водио даље ка Босанској крајини, где је при сваком сипању горива, међу људима видео да је рат ту не где близу.
На вестима која су прекидала музику са радија је ослушкивао ситуацију из крајева који су захваћени немирима:
„Припадници МУП-а Хрватске и бојовници Збора народне гарде[1]“, појачао је радио. „су у току последњих 48 сати поставили барикаде и пунктове према местима са српским становништвом које је узвратило истом мером. Руководство ЈНА[2] је позвало на разум или ће као једина регуларна оружана сила, морати да интервенише.“ Пријатни глас спикерке је прешао на временску прогнозу, пре него што је утихнуо услед притиска на дугме, чиме је уређај добио предах, заједно са Богданом чије се возило испуњено тишином зауставило неколико метара са десне стране друма, негде између Босанског Грахова и Книна.
Тргнуо се из сна након неколико сати одмора. Протрљао је очи, а затим изашао из стојадина протежући руке, након чега је извадио са задњег седишта флашу воде и умио своју проћелаву главу.
Укључивши се поново на друм, кренуо је даље. Пут који је водио ка Книну је био кривудав, са кућама крај њега и раскрсницама која су водила ка селима удаљеним по који километар. Погледавши кроз леви прозор, угледао је Динару која је као камени гигант ауторитативно доминирала над зеленим пољем на ком је расло мање зеленила у односу на терен ког је Богдан оставио десетак километара иза себе. Недостатак зеленила је надокнађивала све већа количина камења, као посутог по пољу.
Сунце је било све јаче, а додатну оштрину му је шофершајбна, стваравши грашке зноја на Богдановом челу. Док их је брисао, све чешће се крчањем оглашавао његов стомак, дајући му сигнале да је празан.
Прилазећи му све ближе, Книн се све лепше видео. Но у град дубље није улазио већ је на раскрсници пратио куда треба да продужи за Сплит. Сигнали стомака су били све чешћи и убедљивији, те се зауставио код једне пекаре. Узео је бурек са сиром, запакован у новине и прешао на другу страну улице где се налазила кафана, чије је столове испред ње уочио још док је чекао бурек. Сео је за за сто преко ког се простирао карирани столњак ког је одгурнуо ка средини стола, не би ли га умазао новином која је већ била натопљена масноћом бурека. Није прошло ни десет секунди, а за столом се појавио келнер, вероватно и власник кафане. Био је то човек са руменим образима, оштрим брковима и истуреним стомаком.
„Изволи, пријатељу!“, десницом је ставио крпу на десно раме и засукао леви брк.
„Де, дај ми турску и минералну воду.“, одговори Богдан, не освртајући се на келнера, окупиран врућим буреком.
Кроз пет минута се робусни брка вратио. Видно љут, грубо је оставио тацну на сто, те је ухватио за раме Богдана који се управо тргнуо.
„Види пријатељу, савјетовао бих ти нешто.“, а затим је погледао ка стојадину са зрењанинским регистрацијама. „Видим да ниси одавде, али наш си. Овдје ако тражиш турску уместо домаће, можеш главу изгубит. Јеси ме разумио???“
Брка је био све гласнији, а очи су му биле све веће.
„Чекај, чекај! Доброо, схватио сам!“, изненађен, Богдан је долазио к себи схвативши где се налази.
„Имаш среће што си мени то рекао, иначе да је неко други, већ би лежао доље!“
Богдан се брзо прибрао. „Друже, а што онда држиш ове кариране столњаке? Не личе ти на шаховницу?“, рече то са пуним устима.
„Еееј! Немој ми по танким жицама ударат, ионако ми те је доста!“
„Чекај бре, човече! А да платим?“, викао је.
„Ма, тјерај се у пизду материну!“, рече љутито и уђе у кафану.
Појео је бурек, а потом попио кафу и воду. Згужвао је новину и бацио је у оближњу канту, а потом се вратио до стола на ком је поправио онај згужвани карирани столњак. Из новчаника је масним рукама извадио 5 марака и ставио их испод пепељаре која је стајала на центру стола. Отишао је назад до кола, из којих је поново извадио ону флашу са водом, како би опрао масне руке. Обавивши то, сео је за волан и заверглао кључем. Освртајући се лево-десно, уочио је како из кафане излази љутити брка и већ скупља столњаке са столова, а затим застаје код оног стола где је Богдан попио пиће. Узевши новац, брка је погледао у правцу у ком се стојадин већ изгубио.
На излазу из Книна се морао зауставити јер се испред њега зауставила колона од неколико војних возила. Чекајући да се колона покрене, размишљао је да ли ће Југославија стварно отићи дођавола. Погледао је оне војнике. „Нема шансе! Бар војска то неће дозволити.”, Онда га је из мисли тргла некаква галама. Из једне биртије неколико метара испред, су двојица младих војника у маслинастим униформама и са белим опасачима изводила једног који је био у истој таквој униформи. За разлику од њих двојице који су били сређени као за параду, војник кога су морали да вежу је био без опасача и капе, раскопчан, необријан и видно пијан. Поред возила се кретао један млади војник који је изгледа ишао да се олакша неде.
„Друже, шта се ово дешава?“, упитао га је Богдан, циљајући на тројку која је излазила из биртије.
„Ма, то ти је резервиста.“, рече војник, очигледно из Црне Горе. „Они ти ође стално праве неко срање. Прије двије ноћи на положају један убио другога. Од ракије се једном припишало и кад се враћао, овај га убио. Вели, усташа, па почео да га виче. Тек кад се овај није одазивао, схвати што учини.“
Продужи војник даље. Богдан се поново осврте на ову тројицу који су већ стигли до џипа. Сада већ није био сигуран у то да ће војска спречити оно најгоре.
Колона се покренула, те је Богдан наставио даље. Морао је пазити на брзину која је била мања од уобичајне, јер се испред и даље кретала колона од два војничка камиона и два пинца. Након двадесетак километара, колона је скренула на једној од раскрсница и изгубила се у непознатом правцу. Стојадин се сада брже кретао по друму који је био кривудав и окружен камењем које је сада постало већински чинилац природе кроз коју се друм простирао. Неретко је видео понеког старца или млађег човека како за собом вода мазгу или тера овце. Поред пута су се налазиле и камене ограде – сухозиди, којима су далматински сељаци ограђивали своје пашњаке или куће.
Богдан је поново размишљао шта му то Јура спрема. Да ли је то замка и да ли да ризикује? Ипак, то је човек с којим је друговао толико година, а прешао је и толики пут да би се сада окренуо назад. Међутим, поново се враћао сумњама. Знао је да када наступе оваква времена ништа од раније не мора да важи. Сетио се и прича својих старих који су након рата, као колонисти дошли у Банатски Десптовац. Нана Видосава му је причала како су усташе из Ливна долазиле у српска села и одводили људе у смрт. Многи од њих су убијали дојучерашње пријатеље и бацали их у јаме. Спрема ли се то и њему?
Да ли да се врати?
Поново је стао покрај пута и испио по који гутљај воде. Потом је издахнуо и сабрао се. Изашао је да се олакша и потом се вратио назад у кола и наставио пут.
Пут је и даље био кривудав. Пролазио је кроз многа села, махом српска и у сваком је видео људе у разним униформама.
А онда је стигао до хрватског села, до Кијева. Ту је први пут угледао хрватску шаховницу. Без обзира на таблице које нису из овог краја, патроле муповаца га нису заустављале. Њему није падало на памет да у оваквим местима то чини сам. Од Кијева до Сплита су скоро сва места била хрватска, што је могао видети и пре уласка у место јер је на таблама ћирилица била прецртана.
Пут кроз ова места му се некако чинио дужим. Ваљда је чекао да их што пре прође. И прошао их је.
На улазу у Сплит је погледао на сат: било је скоро три сата после подне.
Пролазивши крозг град, изненадио се колико је мирно с обзиром на извештаје који су до људи допирали са свих страна. Видео је са стране и муповце, а у делу града ближе мору виђао је и возила ЈНА која су ретко излазила из својих објеката. На једној од важнијих раскрсница је скренуо лево и упутио се ка Супетру, где се његова кућа налазила. Пролазећи добро познатим путем, присетио се како је годинама уназад са супрогом Велинком и поћерком Олгом одлазио на летовање. Иако је био свестан ситуације, надао се да ће сви заједно ићи поново, да ће заједно у вечерњим сатима ићи у шетњу Ривом, која ће се наставити до Марјана. И тако назад.
Размишљајући о њима, сетио се Велинке којој је обећао да ће се јавити чим стигне. Са десне стране друма је било море. Било је бескрајно, баш као што је Велинкина брига. О томе није смео да размишља јер је знао, како се буде приближавао Супетру, тако мора бити све смиренији и прибранији.
Морао је бити бескрајно смирен као море.
Супетром се тог дана кретало врло мало људи. Неке од њих је и препознао.
Стигавши испред своје куће, отворио је капију и утерао ауто у двориште. Бацио је поглед на кућу и видео да су врата и прозори читави. Било му је довољно да помисли да је све у реду. Само што је затворио капију, појавио се Јура.
„Брзо си стига“, рече грливши Богдана. „изненадија си ме. Немој бринут, све је у реду. Добро сам је пазија.“
„Надам се да имаш нешто паметно у плану, чим си толико навалио да дођем.“
„Причат ћу ти! Хајд унутра.“, рече улазећи у двориште. Затварајући вратанца капије, Јура се освртао лево-десно, бринући да се не појави неко непозван. Ушавши у кућу, затекао је Богдана како стоји за телефоном.
„Знам да си бринула, али нисам имао одакле да ти се јавим. Све је у реду са кућом, ништа не брини. Јура ју је чувао… Хоћу! Поздравићу га!“, затим му се поглед сусрео са Јуриним који јој је шапатом узвратио поздрав. „Ево и он тебе поздравља. Хајде, чућемо се!“
„Чува те Велинка ко мало дите.“
„Знаш ти њу. Него реци ти мени што…“, у том тренутку су се чула врата капије. Јура је изашао у двориште, а потом поново ушао у кућу, овога пута са још једним човеком.
„Сићаш се Тонија?“
„Хмм? Ах да, знам, знам… Гледали смо заједно ону утакмицу, кад је Марадона дао два гола Енглезима.“
„Добро се сићаш!“ огласио се Тони и пружио руку Богдану. „Како им је забија она два комада…“
„Јесте, јесте! Само чисто сумњам да смо се због фудбала овде окупили.“
„Точно, није балуну ствар. Крупнија је игра у питању.“, рече Јура док су прелазили за сто. „Сићаш се да је мој Бруно одавно са својом обитељи у Канади? Е па он се хоће вратит назад у Хрватску.“
„У Југославиј…“ покушао је Богдан да исправи Јурину намерну грешку.
„У Хрватску, јебо те! Хоће се вратит као драговољац!“, викао је Јура лупајући шаком о сто. „ Осврни се мало око себе, Хрватска постаје неовисна држава!“, рече стишавајући тон, а онда је наставио нормално да излаже свој план. „Хрватска ће постат неовисна, а то неће моћи без рата. Знаш какав је рат? Испливат ће најгори, а твоја ће кућа овде бит прва на мети. Дошли су, крв им Исусову јебем, тко зна од камо. Питање је дана када ће напасти војарну.“
„А онда ће моћи радит ча желе.“, укључио се и Тони.
„Значи реч је о мојој кући. Добро како те није срамота да користиш ситуацију? Баш ме занима шта ћеш да ми понудиш?“, покушавао је да се суздржи видно изнервирани Богдан.
„Хоћеш ли да се појави било тко, са аутоматом у рукама и једноставно каже да је то његово? И ча ћеш ти урадит? Остаћеш без куће у коју си својим новцима направија. Ја ти хоћу помоћ, пријатељу мој! Мислиш ли да сам заборавија да си одмах дошао кад ми је Магдалена умрла? Мислиш ли да је то Бруно заборавија?“
„Добро, шта хоћеш? Реци већ једном!“
„Бруно се хоће вратит с обитељи. И триба му кућа, а рат само што није. Већ сам ти река да ће српске куће бити прве на удару, те ти хоћу предложит да је ја за Бруна купим. Боље да је ја купим, него да ти је отму… И онако ће то урадит са сваком чији је власник неки Србин. Ево, Тони је одвјетник, оће нам помоћи око папира, а паре сам ти спремија.“
„Не знам… Можда ипак неће бити рата.“, наивно оптимистичан је био Богдан.
Њихову расправу поново прекиде неко на капији.
„Јураа! Јурааа!!!“
Код капије је стајао и викао високи човек у маскирној униформи, са обешеним шкорпионом о раме. Иако у раним четрдесетим, коса испод његове капе са шаховницом је била већ седа, а на не толико избораном лицу је имао рејбан наочаре за сунце.
„Чујем да имаш незваног госта? Ча имаш ти тражит са Србином?“, говорио је жустро, држећи се десном руком за шкорпион. „Правиш си проблен! Гадан проблен, Јураа!“
„Слушај ме, Благо, сад добро! Немој крвавит руке, ча имаш ти од тога? Можеш га сад убит, узет му кућу, али ће сутра доћ неко и теби је узет.“
„Ма он је четник! Мислиш да они то не рад…“
„Ма брига ме ча они раде, ми нећемо! Хрватска ће бити неовисна, али мора бити праведна држава! Пусти мене да то ришим!“
„Ча планираш урадит?“
„Мој се Бруно враћа из Канаде. Хоће бит драговољац, а ово ће ти бит његова кућа.“
Униформисани човек погну главу, па уздахну.
„У реду! Али ако буде проблена, ти ћеш ми одговарат!“
Отиде ка двојици млађих у црним комбинезонима, а потом се изгубише у непознатом правцу. Јура их је погледом испратио, а затим се вратио решен да спроведе свој план. Блага је познавао. Био је то некадашњи емигрант, али се пре две године вратио у Сплит и одмах се ангажовао у ХДЗ-у. Био је то опасан и храбар, али сталожан човек са којим се проблем могао решити на миран начин. Али Јурао је знао да је он само један од ретких, да му већ за пет минута на капију може доћи нека усијана глава која можда неће ни звонити, већ може једноставно ући и испразнити оквир у прогоњену звер. Јура није желео Богдана мртвог, али није желео никако ни лудаке у свом комшилуку. Ако му син већ долази, најбоље ће му бити одмах крај њега. Неће морати да брине како ће стићи до њега ако им план против ЈНА не успе.
Одлучан, вратио се за сто за којим су причали Богдан и Тони.
„Има си велику срићу сада! Знаш? Има си срићу што је Благо био проверит… Да је нетко други, вјеројатно би и ти и ја лижали сад мртви!“
Богдан се ухватио за главу и схватио да нема куд. Никада није био неко ко је желео да се јуначи. Али како да прода нешто што је сам са својих десет прстију подигао? Спустио је руку са чела, а потом немо гледао Јуру који се шетао по соби у круг.
Уздахнуо је.
И даље је гледао Јуру који почео већ да гризе усне од нервозе. Гледао га је и размишљао да је боље да ипак њему прода и да спаси оно што се спасити може. Боље да одавде оде са нешто новца и много више успомена и више се никада не врати.
„У реду! Пристајем, боље и теби да продам, него да све оде дођавола.“
Јура се одмах вратио за сто трљајући руке, док је Тони са столице узео акт ташну и отворио је. Из ње је на сто ставио неколико папира.
„Тони је спремио све папире. Решит ћемо све овде што можемо, а он ће остало завршит у граду.“, видно узбуђен, али растерећен је био Јура.
Богдан је климнуо главом.
„Нудим ти девет тисућа марака, више немам.“
„Нисам ни толико очекивао“, хладан је био Богдан. „али кад немам бољи избор, пристајем ако ћеш ми одмах дати“.
Јура се осмехнуо и отишао у другу просторију. Тони је пружио оловку и папире искуцане писаћом машином, показујући му цртицу у доњем углу где је Богдан требао да стави свој параф. Богдан није ни читао шта на папирима пише, већ је потписивао желећи да се то што пре заврши. Тони је папире почео да слаже и потом их поново ставио на сто. Недостајао је још Јурин потпис. У том тренутку се Богдан сетио да се заправо нашао у замци. Потписао је папир на ком ни сам не зна шта пише, а Јуре нема. Црв сумње је поново раздирао његове мисли.
Шта ако се Јура не донесе новац?
Шта ако се појави са оружјем које сигурно већ набавио?
На проћелавој глави је засијао зној.
Кроз прозор се могло видети да полако пада ноћ. Тишину која је испуњавала просторију где су се налазили Богдан и Тони је прекинуо Јура који се вратио са ковертом у руци коју је бацио ка Богдану.
„Број ако ми не вирујеш!“.
Богдан је пошао да броји, али је одустао и ставио је у унутрашњост јакне. Јура је насуо свима још ракије.
„Хајде! За обављен посао“, рече Јура, најрасположенији међу њима. „Живили!“
Искапише чаше сва тројица.
И наставише тако, док је за то време априлска ноћ потпуно затамнила небо над Супетром. Како је текло време, тако је текла и ракија низ њихова грла, све док се флаша није испразнила.
„Ча ћемо сад? Све је већ затвор…“
„Ја бих могао да кренем.“, прекиде Јуру.
„А никако, ти ћеш ноћас спават оди. Уморан си, а и није ти најбезбедније возит ноћу.“
„Хајде добро, али идем до аута. Имам тамо гајбу пива.“
Богдан и Јура су наставили да пију, док се Тони на време повукао а потом припит напустио Јурину кућу. Ташну са папирима је заборавио на столици покрај које је седео за столом. Након неколико пива, Богдан и Јура су заспали: један на фотељи са прекрштеним обувеним ногама; други на софи са левом руком на поду. Вече заливено алкхолом је водило у мамурно јутро.
Свануло је.
Пробудили су их пуцњи у близини.
За неколико секунди су обојица пали на под, а потом су вирили кроз прозор. На мамурлук као да су заборавили.
„Као да су ми у главу пуцали.“, рече Богдан.
„Иди у купатило. Уми се хладном водом“.
Након пола сата су обојица седела за тим столом. Крај њих су стајале шољице са талогом кафе и тањирићи са пршутом. Главобоља се и даље задржавала у њиховим главама. Богдан се упутио ка ходнику и телефону. Слушалицу је држао прислоњену на главу неколико минута, најављивајући Велинки да ће ускоро кренути назад и умиривајући да је све у реду.
Пошли су напоље. Дошавши до кола, Богдан се загледао у кућу која је до јуче била његова. Наслонио се на стојадина и са сетом је посматрао.
„Ако има нечег вридног унутра, иди узми!“
„Само слике…“, одговори Богдан тихо и уђе унутра.
За то време је Јура вратио гајбу пива у гепек аутомобила.
„Шта си ми ставио ту гајбу назад?“
„Ма ча ће мени? Још ако нетко види да је зрењаниско, мислит ће да сам шпијун.“
Насмејаше се томе.
И загрлише се. Обојица су веровали да је то последњи пут. Јура је дошао до отоврене капије кроз коју је Богдан изашао, и уз сирену у част растанка кренуо путем који је водио назад у Сплит, а онда што даље од њега. Јура је махао све док ауто није нестао из његовог видеокруга.
Док се возио ка Сплиту, извадио је коверту са новцем из јакне и ставио је у касету која се налазила испред места сувозача. Надао се да га нико неће заустављати ни у повратку, али је морао стати код бензинске пумпе како би могао даље наставити пут. Надао се да његове регистарске таблице нико неће приметити. Из гепека је извадио фрицовку и потом је напунио до врха. Када је отворио гепек како би вратио фрицовку назад, испоставило се да је његову регистрацију ипак неко приметио.
„Друже, да не идете можда ка Книну?“, био је то наочит младић у цивилном оделу, са уредно потшишаном смеђом косом. „Видим по таблицама да нисте одавде, а требао би ми превоз до тамо.“
„Имаш добру моћ запажања, а још више среће.“, оставио је фрицовку поред полупразне гајбе за пиво и заклопио гепек. „Пролазим кроз Книн. Хајде, упадај!“
Наставили су пут заједно. Богдану је пријало што макар краћи део пута неће бити сам. Младић који је седео на месту сувозача је изгледао растерећено, али је будно посматрао ситуацију на улицама Сплита. Његово посматрање је прекинуо Богдан.
„Препао си ме малопре. Видим по говору да ни ти ниси одавде. Шта тражиш у Книну?“
„Ја сам из Сомбора, а у Книну служим војску.“
„А овамо, у Сплит си вероватно дошао главу да изгубиш?“
„Зајебао сам се поштено. Нисам ни помислио да оволико муповаца има с обзиром да још има наше војске у граду. Али тек кад сам дошао, видео сам да су се они завукли у касарне као мишеви. Не би ме чудило да их опколе после.“
„Мислиш да ће доћи до тога…? Не рече ми шта тражиш овде?“
„Ма имам тетку овде. Долазила она пар пута у Книн, али онда почеле барикаде, нас су слали да постављамо тампон зоне између њих… И зовем ја њу пре пар дана, смучила ми се више храна у касарни, СДО[3] да и не спомињем. Каже она, дођи слободно, мирно је код нас.“
„Удата за Хрвата?“
„Ма јок“, рече док пали цигару и отвара прозор аутомобила који је изашао из Сплита. „Теча је Мађар, војно лице у пензији. Али не дирају их, тако бар она каже. А ви шта радите овде?“
„Ихх! Не питај, дуга при…“
„Зенге! Е сад смо га најебали, показује нам да станемоо!“, рече младић, видно успаничен.
„Смири се, можда нам ништа неће.“, покушао је Богдан да остане прибран иако је и њега паника почела полако да хвата.
Прилазећи патроли која је била у шареноликим униформама, ауто је успоравао и зауставио се поред десне ивице друма, где се налазио контролни пункт ојачан џаковима пуних песка. С обе стране друма којим су пролазили аутомобили се налазила чистина. Један од тројице униформисаних људи, са маскирним качкетом је пришао аутомобилу. За појасом је имао пиштољ.
„Особне карте.“, рече мирно, али ауторитативно.
И добио их је.
„Изађите ван!“, овога пута је био грубљи.
Кад су Богдан и војник у цивилу изашли из возила, пришла преостала двојица, наоружани томпсоном и пумпарицом. Почели су да их претресају. Војнику су узели новчаник и цигарете, док Богдану нису нашли ништа осим новчаника. Богдан се у себи захваљивао Богу што је коверат са новцем ставио у касету и истовремено га молио да они не крену у претрес возила. Овај с пумпарицом, отворио је гепек. Богдану се чинило да су његове молитве узалудне.
Док је зенга са пумпарицом бацао поглед по гепеку, приближавала им се бела лада. Из ње су изашла још двојица зенги. Један, са наочарима за сунце, је поред грба ког су имали сви остали, на другом рамену имао и индивидуално пришивени грб фудбалског клуба Динамо из Загреба.
„Дечки, кај имамо овдје?“, рекао је зенга, који очигледно није био Далматинац, већ вероватно негде из Загорја, можда баш из Загреба.
„Били су нам сумњиви. Видите таблицу, зато смо их зауставили.“, рече зенга са качкетом.
Док су зенге разговарале међусобно, неки од њих су имали крволочне погледе које су код Богдана и војника изазивале најцрње слутње. Начин на који су их грубо постројили испред возила, а потом претресли, је те сумње озбиљно поткрепљивао. Богдана више није било брига за коверат. Требало је сачувати главу. И своју, а и младића који се поред њега већ почео полако трести од страха.
Зенге су им се приближиле. Загорац, који је очигледно имао међу њима највиши чин им је пришао са осећајем задовољства, као да се сладио њиховим страхом.
„И? Кај ћемо сад?“, а онда се окренуо ка својим подређенима који су као по наредби своје грубе изразре лица претварали у смех изазван страхом који код заробљених странаца изазива њихов надређени. „Хајде ти стари, реци кај тражиш овдје! Али, ако ме слажеш, кужиш ли кај ће ти се догодит?“
Престрашени Богдан је само климнуо главом. Пре него што настави са испитивањем заробљених, вођа зенги се обратио својим подређенима који су стајали иза њега, а поред отвореног гепека аутомобила.
„Јесте ли проверили ауто? Кај сте пронашли?“, питао је, и даље гледајући озбиљним погледом у Богдана и војника у цивилу који се поред њега тресао.
„Само бензин и гајбу пиве, господине заповедниче!“, рече један од подређених зенги.
„А које то?“, упита инстиктивно надређени, као да је у кафани.
„Зрењаниско.“, рече Богдан, предухтривши зенге.
Лице командира који је већ направио љутиту гримасу, спремајући се да удари Богдана јер је проговорио без питања, се претворило у лице човека који као да се поново родио.
„Којеее???“, упита поново са дозом неверице, а потом се окренуо ка гепеку према ком је потрчао.
„Зрењаниско, господине“, потврдише зенге, док се њихов командант већ залепио за гајбу из које је извукао флашу зрењанинског пива. Изразом његовог лица се може похвалити само дете које је добило играчку снивану ноћима. Са флашом тог пива није био срећнији ни док је сам био дете. Био је срећан толико да је заборавио на свој положај и моћ коју поседује у односу на постројену двојицу.
„Вратите им исправе! Одмах!“, наредио је својим војницима, видно ван себе.
Они им вратише. Војнику у цивилу тек ништа није било јасно, јер су му и кутију цигара вратили. А потом су са неверицом гледали у свог команданта који је пришао Богдану.
„Чуј стари, ја сам прије 7 година служио ЈНА…“, па пљуну. „Служио сам ЈНА у Зрењанину. Сваки пут кад смо изашли у град, ја сам пио ту пиву. То ми је најлијепша пива коју сам пио у животу, иако је српска… Сијећам се, мој друг Димче из Кичева и ја узмемо по коју флашу и одемо до како се зове, до Бегеја и уживамо док дијевојке пролазе плочником.“
Богдан, који није веровао шта се око њега догађа и шта избезумљени зенга говори, је покушао да дође себи.
„Добро, а јел можемо ми да идемо?“
„Ма закај не! Али под једним увјетом!“, рече подигавши прст у ваздух. „Ако ми даш коју пиву, можете ић куд сте наумили. Може?“
„Ма узмите целу гајбу.“, рече Богдан и даље избезумљен тиме што Загорац или пургер говори.
„Их каква си фаца, стари!“, удари га притом, срдачно шаком по рамену. „Ево вама двије флаше, топло ће бит данас, па да се освјежите.“
„Јел можемо да кренемо?“
„Може, може!“, рече командир зенги носећи гајбу ка пункту. „И ако вас нетко заустави, реци те им да Звоне Пургер гарантира за вас и бит ће све океј!“
Док је Звоне Пургер отварао своје прво пиво и потегао гутљај после ког му неће бити жао да умре, Богдан и војник у цивилу су што брже сели у ауто са оне две флаше пива које су им остале и продужили даље главом без обзира.
Убрзо након што су наставили пут, почела је да пада киша. Богдан је морао да упосли брисаче.
Дуго су ћутали.
Нису се ни погледали.
Ћутали су и даље док нису прошли први оклопни транспортер са припадницима ЈНА. Њихов друг у цивилу који се возио са Богданом је извадио цигарету из враћене кутије и запалио је. Погледао је у Богдана, чије су очи гледале само напред, које се нису обазирале шта се налази позади. Било је битно да оно остало иза њих.
Војник више није могао да издржи тишину коју су реметиле капи спуштене директно из облака.
„Јебем ти сунце, и даље ми оно делује као сан.“
„Отвори нам пиво“, рече Богдан.
„Какве су ти ове касете?“, упита војник док је отварао флаше.
„Види сам, нису моје.“ , рече док је прихатао флашу коју му је војник пружао.
„Опааа! Освајачи! Јел могу да пустим?“
„То су ти касете од моје Олге… Ал пусти, слободно.
Убацио је касету у касетофон. Трака је почела да се одмотава од тамо где је стала кад је пуштана прошлог пута:
… Када прођу, све олује
Кад сломе те, пронађи ме.
Када хладне, крену струје
Кад сломе те, пронађи ме…
Богдан и војник су ћутали и слушали музику која се оглашавала са касетофона.
Полако су се приближавали Книну. И растанку.
Док су испијали последње гутљаје пива, киша је полако престајала да пада.
И даље су ћутали, свесни колико им је мало фалило да изгубе главе.
И изгубили би они своје срећне главе, да једна луда која им се нашла на путу, није уместо рафала отворила пиво. То исто пиво које су они мало пре искапили.
Никад неће бити сигурни да ли ће га поново заједно опет попити, али су са друге стране били сигурни да је овај једини пут био њихових живота вредан.
Драгољуб Мандић
24.11.2020.
[1] ЗНГ – Збор народне гарде, хрватска паравојна јединица, позната као „зенге“.
[2] ЈНА – Југословенска народна армија.
[3] СДО – суви дневни оброк.
RSS