сакривена
боже, кад постоји,
зашто си је крио
у земљи сељака, иза седам гора,
а окови твоји,
у којим сам био,
зар су мала казна, зар се увек мора
прсима на каму,
стопама на трње,
па по белом свету и са белим штапом,
кроз властиту таму,
обучен у прње,
као вук самотњак под небеском капом.
хајде реци, боже,
свом сужњу на клању
да коначно умрем ил’ коначно схватим
за крв испод коже,
за главу на пању,
За све чим сам спреман истину да платим.
јер свеци су теби
заспали на стражи
а ко ме је клео није дангубио
сад ме узми себи
ал’ коначно кажи
кад она постоји зашто си је крио.
Горан Врачар
RSS