Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм—и већи и лепши и вреднији и светији од овог храма. Тај храм се налази у српскоме граду Нишу и зове се—ЋЕЛЕ КУЛА.
Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана Азијатском мору на јужној капији Европе.
А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао дићи руку и показати—ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.
Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. И то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота.
Речју—када је Европа, вршила смело кориговање и Богова и људи из прошлости и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште.
И другом речју—док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена. Жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, српски кнез Лазар са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас, Енглеза. Данас их је, десет пута мање.
—Свети владика Николај Велимировић, на Видовдан 1916. године у катедрали Светог Павла у Лондону.
(Историја Срба)
RSS