СИМИЋЕВИ АФОРИЗМИ КОЈЕ ЧИТАЈУ И ОНИ КОЈИ НЕ МОРАЈУ
Милан Р. Симић, који је почео као песник, врстан је афористичар, писац кратких прича, новелист, драмски писац, романсијер, једном речју – универзалан књижевни посленик. Афоризам, једна од најмањих књижевних форми, ипак, и изнад свега, у самом је језгру свих осталих, жанровски посматрано, његових дела. Он није само један у ниски наших афористичара: његови афоризми у самом су врху наше афористичке продукције. Шта је то што њега препознатљивим чини у српској афористици?
Постоје најмање две категорије афористичара. Први су они који само условно за такве могу бити сматрани: они који се плаше своје сенке стога што им свака сенка власти, макар и најмања, макар и најмање, огроман страх буди. С њима, руку под руку, иду они који своје афоризме лирским или наративним зачињују тако што им зачин постаје важнији од главног јела. Обе категорије поред правог афоризма пролазе и праве се да нису свесни како се то збива. Други су – једини прави – они који попу кажу поп а бобу боб. Храброст је њихова основна врлина. Оштрина реченог основно, не ретко и једино, оружје. Ови други увек гађају у мету а од вештине њиховог писања зависи погађају ли је или не. Афоризам није забран за страшљивце. Доста нам је лажних афористичара и фалш афоризама. Ма колико изгледало како је Милан Р. Симић донкихотовски борац против њихових натрулих ветрењача, оно што он пише борбени је и слободни афоризам, онај који, осликавајући време у којем јесмо а да се притом од онога што је наша стварност и наша судбина у некакву измишљену/ пројектовану општост не бежи, стално је на црти, убојит и лишен било какве маске, још мање фантомке. Маске и фантомке он препушта другима, онима против којих се бори а на чијем лицу се оне непрекидно смењују тако што им се лице, пошто само наличје и имају, вртоглавом брзином мења, као што се то исто дешава и са онима који само умишљају како афоризме стварају. За афоризам се с разлогом може рећи како је домишљај; никако се не може он одредити као умишљај, а огроман број наших афористичара управо се таквом „дефиницијом“ задовољава пошто само такве афоризме и упражњава. У њиховим рукама, и не-мисли, то упражњавање производи једино нешто што бисмо могли само као празно и да прихватимо. Они који су се међу афористичаре укрдили служе се и нечим што би се могло окрстити као креативно плагирање. Притом креативно, наравно, морамо наводницама да оградимо, јер преписивачи приликом преписавања огромном ублажавању прибегавају.
Милан Р. Симић максимално поштује све оно што прави афоризам мора да има. Његови афоризми су, најпре, потпуно самосвојни. Они не подносе никакву млакост, убојити су до крајњих граница (писац се клони набијања главе у песак), духовити (чак и црнохуморни) и оштроумни, лишени су сваке, и нехотичне, сувишности, стилистички су брушени, сасвим актуални, јасно одвојени од философема (нимало случајно, Милан Р. Симић има неколике књиге истих, и мајстор је када је о њиховом писању реч). Афоризам је, по њему, домишљање, дочим је философема промишљање. Друга има одређени, не мали, философски набој, док би присуство истог у афоризмима неминовно постало непотребни баласт.
Симићеви афоризми сасвим су отворени. За њега никакве забрањене зоне не сме бити. Он је писац који свесно чини преступ. Критикује подједнако и властодршца и народ који властодршцу дозвољава да такав буде, и власт и опозицију. Ову другу што не успева, и поред свих препрека које се пред њу постављају, да се са влашћу понесе и на плећа је обори.
Симић пише о „хорор интервјуима“ председника наше државе, неслободним медијима, купљеним дипломама, народној кухињи чији су конзументи и осиромашени интелектуалци, фалсификованој историји, квази-писцима, књижевним наградама које су се у нагрде преобратиле, клановима у култури, афористичком клану, демократији која то није, лажним изборима и крађама на истим (толико великим да она ранија „крадуцкања“ готово да прижељкујемо), психијатрији која би нам готово једина могла помоћи у духовној и животној џунгли у којој живимо. Ни сама вера ни Господ Бог нису поштеђени: „Немамо ништа против божјих заповести, али не одговарају нашем менталитету“. Дихотомија Бог – ђаво је централна у овој Симићевој књизи која се веома често антитезама служи. Она твори читав један, лајтмотивски, циклус афоризама који наводимо: „Можда је Бог на небу, али на земљи је ђаво“, „Бог је створио свет, ђаво се уградио“, „Бог је створио свет, ђаво га модернизује“, „У нашој драми улогу Бога добио је ђаво“, „Ђаво је режирао Божје заповести“.
Широк је спектар хумора који запремају Симићеви афоризми: „Ова вештачка интелигенција много се прави паметна“, „Ако је батина из раја изашла, шта је тек из пакла?“, „Колико сам био пијан? / Нудио сам мито лежећем полицајцу“, „Жртва је збунила џелата. Затражила му је аутограм“, „Шта ће нама електрични аутомобили. Нама су потребне електричне столице.“ Два последња примера примери су за хумор под вешалима.
Писац успутно излаже и своју аутопоетику. Писци и писање веома често су му јунаци, понекад негативни: „Читам политичаре као афоризме“ (акценат у овом афоризму није на политичарима већ на афоризму, односно на начину на који их творац ових о којима пишемо ишчитава), „Има читалаца, али писци су у већини“ (овај афоризам ехо је Миљковићеве тврдње како ће поезију сви писати), „Два Србина, три писца“, „Добри афоризми су као ратни злочини. Не застаревају“, Каква је ситуација у нашој књижевности? Чита ко мора, пише ко стигне.“
Његови афоризми су, не ретко, цитатни. Притом, писац „искошава“ оно од чега полази. . Тако, чувена Декартова мисао „Мислим, дакле јесам“, постаје „Не знам шта више да мислим, дакле постојим“, наслов Лазаревићеве приче „Први пут с оцем на јутрење“ претвара се у „Први пут с оцем са фантомком на глави“ (притом је Лазаревићево јутро, постало синоћ када се одредило време дешавања у овом афоризму). Симић има и афоризам: „Шта радимо? / Учествујемо у Процесу чекајући Годоа.“
Милан Р. Симић нипошто није Сизиф српске афористике. Камен који он гура не гњечи њега него оне против којих он пише. Није афористичко све што се таквим назива. Зна се, или би то барем морао да буде случај, ко коси а ко воду носи. Милан Р. Симић је, сасвим извесно, међу првима, најређим у свакој књижевности. Он од других не учи него је спреман друге да поучи. Други имају шта од њега да науче. Иако је написао „Уметник је симбол усамљености“, његови афоризми веома брзо и лако налазе пут до читалачке публике. Ова у њима ужива, сасвим свесна како је наша садашњост већ прошлост, и спремна да то и наша будућност, унапред, не постане. Он ни пред чим не жмури. Његови афоризми поседују очиту дубину. Да ли постајемо бољи када ову књигу прочитамо? Никакве сумње нема како је тако.
Прва књига афоризама била је Афоризми – збирка рецепата и упустава о чувању здравља и болести лекара Хипократа. Медицина се тако указала као извориште литературе. Гален је о Хипократовим афоризмима написао: „У малом тексту велика снага.“ Бочице Симићевих афоризама јесу лековите. Лече нас од зла и неслободе које неуморно прете да нас поробе.
Душан Стојковић
RSS