Славонцима – Катарина и Анастасија

Ево једног занимљивог догађаја, а биће таквих још много (надам се са мање снега него данас.)

Шалу на страну, ово је прича моје другарице (више сестре у Христу) и мене.

Ми смо јутрос хтеле да дођемо аутобусом до Раковице, али Онај с небеса је ипак хтео мало другачије и одлучио да нас у овим данима у време Божићног поста происпита и провери колико је јака наша вера када желимо нешто. Без великог размишљања кренуле смо даље 4км пешке к манастиру, верујући у то да само до њега и стигнемо и ето иако нисмо стигле директно на свету литургију, успеле смо стићи на спомен жртвама свих страдалих Славонаца, а од тог немилог догађаја се навршило већ пуних 30 година. Док сам слушала говор свештеника који је о истима и причао у глави ми је била једна једина мисао: „Бог је послао нас две да им својим примером докажемо да нису и неће никада остати сами“. Притом, ми смо из потпуно различитих градова, она из Подгорице, ја из Косовске Митровице, али у срцима гајимо једнаку и исту љубав према Христу и поезији из које такође извире љубав. Свештеник је такође говорио да у сваком од нас уочимо сену лица Божијег и да се не учимо погрешно да су нам ближњи само наша породица и пријатељи, већ и сви они које под ведрим небом сједињава и спаја Исус Христос. То сам посебно упамтила и слушала с пажњом и онда сам још у манастиру кренула да записујем своје мисли у стиховима, које сам касније прочитала на послужењу након очитаног парастоса.Једна жена ( пореклом Славонка) приупитала ме је након рецитовања следеће: „ Је ли, да те питам је л’ су и теби пореклом били Славонци и имаш ли неког па си то тако добро написала?“ А ја сам јој, присећајући се претходног говора свештеника одговорила кратко и јасно само једно: „Немам никога, али сви сте моји.“

И пре него да загрли Анастасију и мене видела сам јој сузе које је скупљала на врху очију и тиме је нама двема рекла и више него довољно. Да не дужим даље, нека вам поменути стихови кажу све остало. Слава Богу за све!