Да кренем негдје у густе смреке
гдје нема патње, злобе и лажи.
Да заборавим нељуде неке
и да ме нико тамо не тражи.
У шуму желим, у дивље траве-
гдје подне гмиже у свлаку змија,
гдје соко крили, сив, изнад главе
и гдје љепота из земље клија.
Коријен, дрво, грана лијеске
нека ми буду и кров и стреха.
Небеса црква, облаци фреске,
самоћа и спас од нечовјека.
Аћим Тодоровић
RSS