СРЕЋУ ЧИНЕ МАЛЕ СТВАРИ
(моје прво љетовање)
Био сам тада сасвим мали дјечак, тата је радио у Термоелектро Београд и то нам је омогућило да идемо на море у Бар. Сам пут возом из Београда до Бара био је чаробан, нешто сасвим ново и невјероватно. Вожња преко Скадарсог језера ми је дјеловала чудноватом, поглед на море, непрегледно пространство, а тамо далеко сунце које нас милује и као да говори да уживамо у животу који нам је Бог дао.
Био сам дуго јединац, до моје четрнаесте године и родитељи су ми пружали много љубави и пажње. Велика је то ствар за једно малено дијете које тек отвара очи свог бића за свијет који је пред њим.
Утисак о мору био је импресиван, сладолед на плажи, крофне, скупљање шкољки које су с валовима воде наношене на обалу, граја и радост људи око нас појачавала је наш доживљај мора.
Трећег или четвртог дана узео сам шлауф са пластичном лоптом и кренуо да пливам недалеко од обале, али сам ушао у већу дубину од оне гдје сам пливао претходних дана. Тата је отпливао даље према пучини, а мајка остала на обали да чита књигу. У почетку сам држао лопту и шлауф и није ме било страх, али убрзо сам се нагнуо преко ње и почео да тонем, да гутам воду и да схватам да сам у опасности. У тих пар секунди, кроз главу су ми се мотале слике, молио сам се Богу… У једном тренутку осјетио сам да су ме извукли на обалу и да ми неко помаже да дођем себи, да ми испумпава воду из плућа. Нека незнана жена ме је спасила. Богу је свакако знана и ја јој желим од Господа све најбоље, јер ме је Бог преко ње спасио и оставио у животу.
Нисмо више долазили на плажу, тог поподнева смо се спаковали, а наредно јутро одмах кренули кући. Родитељи су били престрашени оним што се десило, тј. што се могло десити да ме није спасила та госпођа.
Ја тада нисам ни схватао у чему је проблем, било ми је жао што прекидамо тако чаробно љетовање, уживање у свијету и амбијенту каквог до тада нисам познавао.
Неколико дана прије тога тата ми је направио пецаљку од трске и ишли смо на пецање недалеко од Луке Бар. Маштао сам о великом улову чудноватих морских риба, које су се чак и видјеле са обале. Тог јутра пецаљку смо оставили у отвор од дворишне ограде уз његово обећање да ћемо следеће године доћи и наћи је, па опет ићи на пецање. На море нисмо више отишли заједно, одрастао сам гледајући слике, уз те успомене и понеку мисао о томе како бих волио опет да љетујемо.
Родитељи су ријешили да градимо кућу и ја сам схватао да је то прече од одласка на море. Касније је дошао рат и море сам поново видио тек на ескурзији у средњој школи, али у међувремену у мени је живило убјеђење да ће дан тог одласка на пецање са татом доћи, као и наговјештај радости и љубави.
Тридесетак година после тог догађаја дошао сам са породицом у Бар и кренуо да тражим пецаљку. Бараке су биле старе и оронуле, зуб времена начео је материју, али не и радост због дјелимичног испуњења једног обећања. Вријеме смо проводили као и многе друге породице, али је мој субјективни доживљај свега био непоновљив, неописив. Моја дјеца која имају мирније дјетињство од мог вјероватно нису схватала зашто их гњавим причом о првом љетовању и шта за мене значи долазак у Бар. То је нешто што се ријечима не може адекватно описати, јачина и боја емоција, евоцирање успомена на један период живота и израстање из тога у пространу пучину живота. Мајка није више са нама, њен одлазак нас је погодио и био је болан, а њена способност да организује вријеме и средства нас је и први пут довела на море, као што нас је њена иницијатива да градимо кућу одвојила од породичног љетовања наредних година.
„Мајка је биће најсличније Богу“, њено топло крило, као и први таласи мора, били су сигурна лука за једно несвакидашње, радосно дјетињство. Стицање материјалног богаства нам је потребно да бисмо имали ствари потребне за живот, али живот нећемо нахранити само материјом, њега ипак чине ситнице.
Кад год и гдје год да одем на море сваки пут се сјетим тог првог љетовања и Божије милости која је велика и свеприсутна. За мене је, ето, од мора почело схватање живота, пута, истине…
Ову причу сам написао са сузама у очима, сједећи на плажи у Грчкој. Радост коју причињавају мале ствари проживљавам на други начин, у улози родитеља, али ипак као једно велико дијете које је дошло на море, јер га је Бог ту довео да му испуни давну жељу. На крају, Бог и јесте родитељ свих нас, наш Отац Небески, од ког долази све што је добро.
Дејан Спасојевић
RSS