И ове ноћи седим код прозора, сам.
Смејем се себи, да не бих плако,
гледајући моју свету жалост и јад.
Не, не, не, није ми тако лако.
У грудима мојим већ је много бола,
И у мојој глави једна је мисао.
Ах, да си сада поред мене ти,
ову тугу ја бих лако збрисао.
Да смо једна душа и једно тело, ми,
дан и ноћ да нису тесни са свих страна,
не бих сузе точио у муклој тишини,
свака песма била би пуна радовања.
Изумрло све је, паде мртва нада.
Само боли још изумрети не могу!
А, хтедох ти рећи колико те волим.
Твоја реч ме уби и сад то не могу.
Зорица Бабурски
RSS