ТИХА ЛЕПОТА
Написао сам у једној песми стих: ,,Отишли су тихи, дошли бучни људи“, она је остала до краја живота бучног ума али и неке тихе лепоте . Исидора Бјелица и моја маленкост заједно са сунчаним јутром склопили смо тројно познанство у транвају. Нисам тог преподнева регулисао маркицу за градски превоз када се поред мене изненадно појавио ревизор, нисам видео одакле, ушао је официјелан у кожном мантилу и затражио карту на увид, нисам имао ни неопходну личну карту, сувоњави човек ме упитао да ли знам случајно како се зовем? Рекох му Густав Крклец, записа овај образовани, ревносно у блок крупним словима full name, кад се иза мојих леђа просуо водопад смехa. Девојка са шеширом широког обода, на седишту иза мене била је непоновљива Исидора, гушила се скоро губећи дах. Касније ћемо се видети неколико пута поводом различитих културних дешавања, остао сам вероватно ,,КРКЛЕЦ” у њеном сећању. Худи живот и познанство је нагло прекинуто, али од тог тренутка био сам фасциниран лепотом њезиног ума. Она и није могла него да задиви, налик идиличном крајолику у који се дође на кратко, да би се остало. После урбане комедије службеник је препознао Исидору, тако сам елегантно био ослобођен плаћања казне. Не дуго после умало да се задесим на оном познатом маскенбалу, позван од треће особе а који беше организован у Исидорином стану, догађај ће збунити јавност целе земље. Исфабриковане неистине, младалачки жур су претвориле у неофашистички перформанс који и није био Исидорина идеја, него га је баш таквог иронично изрежирала тадашња Државна безбедност, преко неколицине убачених младића из Сарајева, да би се накнадно медијски скандлизоавао цео догађај. Исидора је проглашена без кривице антидржавним елементом, наводно ангажована од српских интелектуалних кругова против народа и народности увенулог социјалистичког пута. Због целокупних збивања пропатила је цела њена породица. Мајка и отац Димитрије, новинар и шаховским коментатор Испитивана и данима малтретирана да призна непостојеће Исидора је била психички угрожена. Првом приликом ће изтрауматизовани потражити спас преселењем у Београд. Суштина је била у хајци на српску интелигенцију,требало је смислити убедљив повод за компромитацију српске елите. Како сам спречен да се нађем на перформансу, добио сам наглу температуру касније сам сазнао због не хигијене особља једне бурегџинице у коју сам повремено свраћао и посебно неопраног прљавог есцајга. Десила се епидемија морбила, тресао сам се грозничав у Пофалићима у којима сам једно време становао као студент, да бих потом завршио на клиници за инфективне болести. Не зна се шта је горе могло да ме задеси. Једва сам остао жив од морбила, тешка клиничка слика,помислио сам готово, да сам први грађанин у БиХ који је добио АИДС. После деценија живота у Сремској Митровици сазнао сам из штампе за битку коју је Исидора водила против опаке болести. Отишла је храбро, напустила нас је значајна интелектуална и људска вредност која ће се тешко слична појавити, изгубила је борбу за живот али је иза грандиозне истине оставила децу која су наставак њезине приче у надајмо се срећнијем животу. Нисам се појавио на сахрани, болест ме је као за неки инат опет спречила, овај пут, тежа и немилосрднија.
Андреја Ђ. Врањеш.
RSS