Квргаво је јутро у деветој деценији,
лагано покреће удове времена.
Он седи и гледа ме помно
кад мисли да не видим.
И од погледа тог
заборављам забрањене изласке,
неодигране игранке, суровости у очима младости.
Не гледам у једно обесним глаукомом
премрежено око.
Знам душа слепилом не обољева.
Сад већ не успева да се домогне
сећања на трк, скок, јуриш, немирење.
Уместо њега, правим прве санке
упорним причама које се сећању опиру,
он брише сузно око на које
још помало види и каже:
мајка те је много волела плетући
стрепње и осмех у платнено бреме одрастања.
Квргаво је јутро што на прозивку
зглобове и кости редом пребројава.
Шкрипа и јаук снажно су грло буђења.
Заборављам шта је све снагу гневило
на путу да невидљиве хоризонте досегне.
Знам, за ћутања три је грла ваљало осушити.
Аутор : Валентина Новковић
RSS