УМЕТНОСТ
Неко је рекао да је све написано , да не треба више писати. Ако се позабавимо наведеним,помислимо колико уметничких остварења у свету има, поменуто да треба стати са уметничким делањем скоро да је исправно размишљање, уметност је,, потрошена“. Постоји океан музичких, књижевних, вајарских, сликарских и других дела која чине заједно ризницу цивилизацијске уметничке баштине, зар није доста и превише? Иако уметност у сваком времену црпи инспирацију из мотивски истог, старог, она је аутентична потреба, јединствена, увек нова лепота.Зато уметност има оправдање као што драги камен има значeње у царској одори. Уметност се разуме се препознаје, разликује се од псеудо уметничког, масовног. Суштином је најдиректнија спона између лепоте и истине. Доживљај уметничког не можемо измислити ако га нема, дело нас или испуњава целином или смо према њему индиферентни, уметнички профилисано оно оправдава вредносно – естетске критеријуме. Уметност без лепоте није уметност. Уз истинске вредности, квази додаци не пристају, довели би до бизарног. Данас би се могло говорити о већој или мањој кризи уметничког, о упливу кичераја. Духом разиграних уметника нема као у прохујалим вековима, неко ће казати стварних уметника, не постоје стварни и нестварни уметници, прави и они криви, постоје уметници, остали су лаици. Уметност не страхује, оно што је стилски багателно настаће са временом. Вредно ће вредним и остати, испразно се изгуби, нестане без жеље, намере, нестане природно као неуверљиво, потоне у заборав. УМЕТНОСТ СЕБЕ НОСИ, ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, мањак уметности увек је безутешан.
ЛЕПОТА ЦЕЛА
Постоји ли лепота цела,
ако је далека, питома је варка,
скривену треба препознати,
лажна се крије без фантазије.
Кад жена лепоту носи,
свукуд је има,
у оку, торзу, смеху, коси,
лепота је цела ако се разноси.
Андреја Ђ. Врањеш.
RSS