Изводи из рецензија
Поезија Слађане Миленковић пружа читаоцима истанчаних афинитета и особених естетских укуса могућност различите рецепције и сопствене спознаје света, емотивни доживљај у којем препознају и идентификују представе о животу које су у себи одавно тајили, или, само слутили и предосећали. То је тренутак спознаје када се људски живот осети као горки трептај, у односу на вечност која се не може ни сагледати ни доживети, а камоли дефинисати или сместити у оквире кратковеког физичког трајања. Свесна неприкосновене реалности, песникиња покушава да разгрне дебеле засторе прошлости, да проникне у душу малог човека и да размота клупко његових егзистенцијалних проблема у трептајима рефлексивне психичке резонанце, у искушењима неприкосновених законитости природе, и особене емпатије свести и подсвести које га покоравају и усмеравају имагинарне просторе поетског садржаја…
Проф. др Миомир Милинковић
Збирком „Кроз трепавице сипам тугу“ Слађана Миленковић је још једном потврдила да спада у сам врх српске поезије (по дубоком уверењу потписника ових редова), и не само када је реч о женама које стварају на овом подручју и на овом поднебљу. Eпилог „Сонет на очном капку изнутра“ је можда и најснажније поетско остварење које је потписник ових редова прочитао у последњих барем пет година. Затим, у збирци изузетно место заузима и песма „Храним се речима“ (што је свакако у ауторкином случају гола истина). Заиста, хранити се речима значи схватати њихову ванвременску лековитост (али и опасну пратећу појаву: Уби ме прејака реч – опет да се подсетимо Миљковића), схватати да је дар говора само ЧОВЕКУ дат и благо ономе ко такву драгоценост уме и зна да искористи. Једном речју, Слађана Миленковић нас је овом књигом још једном уверила да ју је саткала од лековитости написане (или изговорене) речи и од лековитости и лепршавости поетског израза…
Тодор Бјелкић
RSS