MAЛА ПЈЕСМА – ИСТОСТ РАЗЛИЧИТОСТИ
Рецензија пјесничке збирке Сушти Жељке Аврић
Почетно питање за сваког критичара или барем резонера књижевности јесте, зашто пјесници још увијек пишу поезију, чему и коме? Мудри су се одавно одали празнорјечју романа или „књижевне критике“, јер је увијек било лакше лагати о другом него о себи. Можда баш зато треба сачекати још који данак у години да чистилиште престане са радом и да остану само њих неколико и да поново заиста говоримо о поезији, пуним устима, можда чак и о Поезији.
Поштено говорећи, поезија је постала свашта и свашта се зове поезијом, а свашта је једно велико ништа иза маске риме. Поезија није само форма, као што ни недостатак форме није резултат инспирације, него недостатак осјећања и познавања форме. Поезија мора имати форму, али не и униформу, чак ни када је корачница.
Одважност је у том метежу запјевати тако цизелираним пјесничким обликом какав је сонет, који је, ако вјерујемо Рајку Ногу „најситнији облик велике поезије“. Жељка Аврић није испјевала један, него четрдесет и један сонет, заодијевајући их у пјесничку рукосвијест збирке Сушти.
Наслов, сам по себи заводљив, може заварати непажљивог читаоца, јер Аврићкини сонети јесу све, али нису једнообразни, исти, илити сушти. Сонет је толико дуго присутан у поезији, ако баш треба рећи и у нашој, дакле, српској, да су његове стилске формације веома погодно тло за разигравање иницијалног канона и свих других у времену посталих му подканона. Отуда Аврићка том „малом пјесмом“ исписује много више од онога што би стануло у оне дуге, дугачке, велике.
Збирку пролошки отвара Сонет о сродности чији је први стих ендекасилабички „Прене нас усхит ненадног јава“, дакле, класичан, да би преосталих тринаест били традионални српски симетрични десетерци и мада се у теорији ова комбинација сматра акаталектичном, овај први стих је довољно друкчији да промијени тон цијелој пјесми. Десетерац, а посебице симетрични, који се нимало случајно не зове још и лирски, метрички је интониран према дамару наших, дакле, српских, осјећања. Као такав он је помало шкрт за пуноћу сонета, али и то је свјесна намјера пјесникиње, која римом додатно разглављује његову круту форму. У првој пјесми она је АБАБ ЦДЦД ЕФЕ ФГГ, и то се понавља и у другим пјесмама. Овај распоред својствен је шекспировском сонету, а Аврићка и формално распоред стихова овом облику примјењује у сонетима, бар насловом, посвећеним пролазности, злу, посвећенима и погрешном путу.
Ако експериментише са формом, Аврићка ипак не задире у структуру сонета поштујући њену драмску, неки би рекли дијалектичку, композицију. И то је најлакше потврдити на најбољим текстовима. Један од њих је и Сонет Камену:
„Тешки смо ти и ја, ни да смо браћа.
Где нас навале, другима стаје дах.
Такве нас, изједна, оправи ћаћа –
за под главу, шљунак у опанку, прах“.
Једанаестерац је просто природни стих сонета јер посједује тачну мјеру звучања и значења, наравно ако их пјесник успије удесити, као што је овдје случај.
„Имамо огранак од истог претка.
Тврдине, оштрицу. За врат, у руке.
Реч постојану, од целог иметка.
Скупа у ватру, вир, јаук и муке.“
Једна од традиционалних особина сонета јесте и тачка на крају сваког стиха и овдје је она примијењена у највећој могућој мјери, али не у премјери, дакле, не по сваку цијену.
„Од нас су келије. Тврђаве. Опкоп.
Опиљци, облуци и комадине.
Неумит смо као покој и покоп.
Један смо другом близанац, имењак.
Ћутање узидано у градине.
Испрва темељ, на концу – надгробњак.“
Очекивани однос између катрена и терцина испоштован је у оној мјери у којој је то могуће кад се пјева камену, али је, ван сваке сумње посљедњи стих у функцији кључа којим пјесма задобија свој цјеловити смисао. Чак је и инверзија уобичајене риме један облик изневјереног очекивања, јер замјена дванаестог и тринаестог стиха, којом би се постигла форматизована рима, не би уопште утицала на смисао пјесме.
Неумит смо као покој и покоп. Неумит смо као покој и покоп.
Један смо другом близанац, имењак. Ћутање узидано у градине.
Ћутање узидано у градине. Један смо другом близанац, имењак.
Испрва темељ, на концу – надгробњак. Испрва темељ, на концу – надгробњак.
И ово нас подсјећа како поезијом мора да се влада, да би се могла писати, а да би је други као такву могли прочитати. Жељка Аврић влада својим сонетима у свим аспектима њиховог постојања па су самим тим они њени, чак и кад немају неке оригиналне наслове, па чак и онда кад имају најобичнија именовања ка на примјер Сонет за Оца. Његова прва терцина примјер је за једно мајсторство којим пјесникиња сонету подгријава стару славу:
„Сам, а с тобом разговарам у тишини.
Сличан, другачији, мој; као да си тек
стигао. И увијек, ту, у близини.“
Дванаестерац је још један типични стих сонета, а код Жељке Аврић његова хетерогена унутрашња организација му даје посебну пуноћу. Додатно га оплемењује опкорачење које се коси са традиционалним нормама сонета, али не и са унутрашњим смислом и законоправилом сонета Жељке Аврић.
Пјесничка збирка Сушти, фрагментована у два одјељка Млеч и Со, а додатно уоквирена пролошким пјевањем Сонет о Сродности и епилошким Сонет Почетку, са наднасловима Уводни и Завршни, комплетна је пјесничка цјелина која нам даје за право да за Жељку Аврић примијенимо Ногов суд о сонету: „да су за већину значајних пјесника његова формална чврстина и стилска обиљеженост били користан залог за изражавање сопствене осјећајности“.
Не можемо ни претпоставити како би ова збирка изгледала да је испјевана у неком другом, мање строгом облику, али оваква каква јесте, а јесте, представља вриједан прилог савременој српској поезији.
проф. др Саша Кнежевић
RSS