Ове године нисам организовао (у првој недељи поста) долазак дјеце у храм на причешће. Нисам им ни причао на часу о причешћу. Нисам чак пост ни помињао. Једноставно, хтио сам да видим какви су резултати нашег рада свих ових година. Дјеца као дјеца, шта им кажеш они то ураде али ако ураде нешто добро без да им се каже то је онда пун погодак.
И… резултати су више него одлични.
Зашто кажем одлични резултати? Број, квантитет..? Не! Него та добра дјечица. Гледаш их и уживаш. То је то. Они су у цркви зато што они хоће, желе, воле… Ту ће и остати, знам, сигуран сам у то. У цркви ће одрастати и напредовати у свим врлинама. Благо родитељима те дјечице. Већ сада можемо да видимо да ћемо за 20-30 година имати добре и честите људе који ће другима бити примјери побожности, доброте и честитости. То је наша нада за будућност.
Ми смо мало специфичан народ. Сви прослављамо Божић а божићни пост врло мало људи пости. Но, није касно. Имамо до Божића још времена. Треба да позовемо сву дјецу. Не да дођу него да долазе. То треба да је први задатак свих одраслих. Родитељи, свештеници, вјероучитељи… Хоће ли нашој дјеци најважнији догађај на Божић бити Свето Причешће или бацање петарди!?
Важи и за нас старије, радујемо ли се Божићу због печенице и опијања или ипак има нешто узвишено у том празнику? Вјерујте ми, има. Тежимо ка томе…
Бојан Крстановић
RSS