ЈЕДНА НЕВЈЕРОВАТНА ИСПОВИЈЕСТ
Сједим на клупици испред храма, михољско љето, гледам врхове Мајевице, дивим се творевини Божијој. Милина.
Тај мој предах прекиде један парохијан, пријатељ, брат.
„Помаже Бог брате, хајде сједи да попијемо кафу и ракију.” Рекох му, како је ред.
„Нећу оче Бојане ништа. Него сам дошао да ти испричам нешто што годинама носим на души. Никада никоме нисам причао а тебе ћу замолити да се потрудиш да ова прича не оде у заборав.”
„Хајде брате, причај.”
„Овако оче. Ти знаш колико су ова села страдала на самом почетку оног рата од усташа.
Видим, пишеш о томе да се не заборави.
Е да знаш, мој деда се ставио у прве редове да брани свој народ. Приступио је, са многим својим другарима, јединој легалној војсци за коју је тада знао.
То је била југословенска војска.
Са њим у војсци био је његов пријатељ а касније и зет, тачније оженио ђедову рођену сестру.
Заједно су ратовали све до 1943. Тада се и на ове крајеве прошири црвена куга.
Тај ђедов пријатељ одлази у партизане. Ђеду то није сметало јер је мислио да ће се опет заједно борити против фашиста.
Међутим, није било тако!
Ти, оче, знаш да се партизани код нас нису борили ни против шваба ни против усташа. Из ц.к. су примали наређења да убијају четнике а њихове породице да прогоне.
Да скратим причу.
Тај ђедов другар је морао да се докаже својим новим вођама али не јунаштвом него србомржњом.
Пронашао је мог ђеда јер је знао гдје је. Натјерао је њега и још једног ђедовог друга да сами себи ископају гроб и онда их је убио.
Затим је убио своју жену, ђедову сестру, која је била у седмом мјесецу трудноће. Послао је човјека да то уради тако да испадне као несрећан случај.
Послије рата, није престајао да се иживљава над нама.
Најтеже ми је било када приђе мом оцу и понуди му цигару из прелијепе дрвене кутије. Кутије која је припадала моме ђеду. Коју је узео са његовог мртвог тијела. Још на њој пише ђедово име. Тако нас је провоцирао.
Трба ми, оче, година дана да ти испричам сва зла која смо доживјели од њега.
Слушај сад оче.
Поче овај рат. Пуца се, гранате падају, хаос на све стране. Ја на стражи. Имам пушку код себе. Стражарим баш у том дијелу села гдје је његова кућа.
И приђем, оче. Приђем под прозор.
Гледам га. Ложи ватру. Окренут ми леђима. У мојим рукама пушка репетирана. Размишљам о томе да је сад тренутак. Борбе се воде, напад је на село. Ако га сад убијем сви ће мислити да је неки залутали непријатељски метак. Идеална прилика за освету о којој сам маштао преко тридесет година. Скоро сваки дан.
И… и… нисам могао оче.
Не само да нисам могао него сам му… некако… све, у тренутку опростио.
Тад сам доживио неко олакшање. Сва она мука, сва мржња према њему, сва жеља за осветом… све је нестало у тренутку када сам му опростио. Било ми га жао јер је, јадан, сав проклет и он и његова породица.
Нека Бог суди свима. Помислио сам то, окренуо се и отишао.
И ево оче Бојане, ево ме код тебе. Жив, здрав. Дјеца, унуци, сви живи здрави. Дао нам Бог свега и више него што нам треба. Он и сва његова породица су прошли баш онако како су и заслужили. Туга, чемер, јад.
Бог је најправеднији судија а ми смо људи да праштамо.”
Исприча и оде. Каже да жури. Чекају га унучићи да се играју.
Он оде а ја испих ону ракију што се тресла у чаши заједно са мојом руком док сам слушао ову причу.
Попих ракију од наше мајевичке шљиве.
Од шљиве која је изникла на овој светој, намученој мајевичкој земљи.
На земљи која носи и скрива безброј оваквих прича о страдању, о чојству, јунаштву… о несрећи мога народа али и о величини мога народа.
Наставиће се… јер мора!
O. Бојан Крстановић
RSS