АХБАБ
Aхбаб како су га звали у школи ђаци и прфесори био је лошији ученик, али је носио у себи људску компоненту, хуман, нарочито према старијим, просто га је тјерало да се нађе, донесе, изнесе, дохвати болесном, подигне ако је тешко. Тако се себи чинио важним. Звао се рођено Намик, ријетко, готово нико га није звао по имену, мало их је знало како се зове, осим школских другова. Имао је лијеп калиграфски рукопис, његова слова су била ремег дјело написано на хамеру. Иако генерацијски није имао у школском програму лијепо писање, писао је волшебно са њему својственом лакоћом, прецизно, стилски да није виђено, ко га је научио вјештини није хтио ником дати одговор. Увијек би се вјешто извукао подпитањем, да би онај ко га је упитао, не знајући ни како ни зашто остајао без одговора. Постојао је код ахбаба проблем, Бог му је додијелио усуд, споро је памтио. Због божје казне носио је увијек као сраслу брадавицу са собом црну актен торбу, није она изгледала конфорно колико је ахбаб у њу натрпати могао. Рекло би се да није желио ризиковати. Носио је сваког дана све књиге и свеске у школу. Распоред часова није фермао, није се по њему ни орјентисао, опрему за фискултуру, блок, темперке, акварел бојице увијек је имао са собом у његовој мобилној шкрињи. Заправо је носио све. За њега је могла важити латинска сентенција: Omnia mea mecum porto. И још је имао много чега другога изван школске намјене и потребе. Могло се наћи предмета из комплета прве помоћи: Завој, фластери, мале маказице, пинцета,туфер, није му било тешко. Имао је деведесет килограма тежине и петнаест година живота на времену промаји. Увијек је пуних уста нешто жвакао, чинило се да је жвакање његов највидљивији покрет. Није се могао лако преварити, чудан, није знао много битнијег али је рецимо девизе конвертовао вјешто ономе коме је требало и на овај начин чинио услугe, никоме није била јасна брзина овог тромог умом и још тромијег тијелом дјечака. Како питали су се у чуду?
Ахбаб није учествовао у рату, није хтио упрљати душу, покупио се једног блиједог дана и такав веселог срца одпутовао у Шведску. Радио је тамо занат индустријског ковача у фабрици челика којег је изучио. А како би га упитали ријетки који су у карактеру имали поштење, колико дугују, рекао би јок, паре кваре. Још га се сјећају они старији са црном актовком, иде уз махалу, вадећи из торбе у моменту у целофан упаковану тахан халву, потом упита друга поред хоће ли и он мало? Безбели да хоћу рече овај радосно. Извади ахбаб папирну тацну са пластичним ножем, одреза другу комад. Је`л болан добра упита га и не сачекавши одговор, тромо оде ка човјеку којег је угледао да му већ нешто помогне. Уносио је зајапурен заједно са непознатим ,,идиотски регал кроз кретенска врата“, како је рекао некада познат човјек кад су га упитали шта му је у животу било најтежe. Свако има своју нафаку рече старица, гледајући призор испред себе.
Андреја Ђ. Врањеш.
RSS