БЕЛИНА СНА
Понекад се нека боја усели у душу и опчини је. Та боја постане јасна као реч, неуморно изазива емоције и успомене, поиграва се са жељама свог домаћина.
Тако је и мене зачарала једна боја пре, већ могу да кажем, много година. Сада је врло тешко рећи, да ли ја припадам белини или белина мени.
Бела шара
По кори дрвета бела шара,
Од иглица ситних танког иња,
Вуче ме напред, мами и чара –
Пламен заноса у души тиња.
И ја идем кроз маглу и шуму,
Тражим анђела, мога чувара,
Пркосим зими, јутру, разуму,
Хладноћи, која ми кожу пара.
А мој анђео у магли стоји,
Уморан, бео и оседео.
Мршав као травка којом боји
У мојој души далек предео.
Сломљених крила и на штакама,
Дрхти и слабо се осмехује.
И плачем док ходам по барама
И леду. О, да ли ме он чује,
Или он само у магли стоји,
И белим ињем мами и чара?
Травчицом танком стрпљиво боји –
На кори остаје бела шара.
Бела земља
Белорусији
Толико сам слушала о Теби,
Вољена Белорусијо!
Бела земљо под крилима белим!
Усадише ми љубав према Теби
Песници славни речима нежним,
И учинише да Те пожелим,
Иако Те никад видела нисам,
Ни чула песму са Твога срца
Јутарњих птица распеваних;
Иако си мени далека,
И румену зору под прозором
Никад ми сјајну ниси исплела;
Ни јабуку од Тебе пробала нисам,
А као да те одувек знам –
Толико сам Те заволела.
Блиска си мени.
Како – не знам.
Има нешто, што ме за Тебе веже.
Ја силно волим земљу своју,
А Твоје очи на срцу ми леже.
Ти си моја Русија Бела,
Поносна, чиста и херојска!
За Тебе се молим, о Теби маштам
И причам свима о Твојој лепоти
И даровитим песницима
Који Те воле и поштују,
Уздижу и у звезде кују,
Који Те Мајком називају.
И док чекам да Те упознам,
Ја Те сваке ноћи сањам.
31.6.2017.
Белорусијо, једина моја
У Свислачи небо се огледа,
А она постаје бистра, слађа.
Сунце милује Божија чеда,
Клепећу роде. Љубав се рађа.
Не волим питања – зашто баш ти
На моје срце легла си лако.
У пар ће речи одговор стати:
Јер права љубав настаје тако.
Волим снегове са твога чела,
Кишу и дугу блиставих боја.
Насмејано сунце, ватро врела,
Белорусијо, једина моја…
ПЕСМЕ УЧИТЕЉУ
Овај циклус песама посвећујем једној изузетној особи, којој се бескрајно дивим и коју неуморно следим,
И.Ч.
Памтим Ваше речи да ученик бира Учитеља, и како време пролази, све ми је драже, што сам изабрала Вас.
Ко је Учитељ?
Није исто бити учитељ и бити Учитељ. Ово прво је занимање, а друго – животни позив.
Али прави Учитељ је један у животу – духовни родитељ. Ако имаш срећу да га упознаш – сачувај га.
Учитељ никада не кажњава и не љути се. Има два лица – строгог вође и емпатичног пријатеља.
Прави Учитељ је особа у којој видите свој идеал. Његове (њене) стопе прате се целог живота.
Овај циклус песама посвећујем мом Учитељу. Његово име нисам рекла, али он ће себе препознати у мојим речима.
Можда ће му бити драго, што га називам отелотворењем својих идеала. А можда ће говорити о хришћанској скромности и чувању од греха, у овом случају – од гордости. Можда ће рећи нешто мудро, а можда само мудро ћутати.
Једно сигурно знам – он ће заувек напред ходати. По жарком сунцу или по налету олује и снега, али једнако тихо, са Вером, и свој. А ја ћу га пратити, стопу по стопу, трчаћу, падаћу, летећу. Чар је у томе, што га никад стићи нећу.
Учитељу мој
У свету мрачном, без части и стида,
Где ни сама кожа нема добар крој,
Не дам да ми ум доведу до зида –
Пратим Ваше стопе, Учитељу мој!
Још од Вас учим поштење и храброст,
И пијем Веру, као са извора,
Чисту и сјајну; благост и оданост,
Која, под Сунцем, блиста као зора.
Отац сину, учитељ ученику,
Цвет грани припада, а пријатеља
Све теже је наћи искрену руку.
Зато је моја, целог бића, жеља,
И далеко кад сам, да сам као Ви,
Да се држим Ваших мисли и пута,
Покренем срце, кад се заустави,
И зауздам дух, када ми одлута.
У свету мрачном, по блату и кроз дим,
Ваш ми је лик, Учитељу, светао,
Да би, једног дана, када се вратим,
Благослов ми дао, а не испљувао.
Узор
Са књигом у руци седи човек,
Замишљен, озбиљан, нешто чита.
Упорно понављам: он није прек –
И скупљам снагу нешто да питам.
Пођем к њему, па се вратим назад.
Дрхте ноге, као малој деци.
Он остави књигу, погледа тад
И прозбори кратко: „Хајде, реци.“
Очи су му благе, топле, мирне
И лице се светлошћу отвара.
Мене та благост збуни и дирне,
Чудну пометњу у срцу ствара,
Па почнем тихо: „Учитељу, ја,
Већ годинама, дивим се Вама.
Свака реч, коју сам од Вас чула,
Царује над школским лекцијама.
Ваше знање и скромну смиреност
Нисам видела да има човек.
Зато поклањам искрену спремност
Да следим Вас и да слушам увек.“
Учитељ устаје, и полако
Оставља књигу у меком хладу.
Размишља. Хода спретно и лако,
Додирује глатку, белу браду.
„Разумем која је твоја жеља,
Како дрхти жаром испод коже.
Знај, ученик бира учитеља.
Ја нисам против. О, спаси Боже!“
RSS