БЛАГО АНДРИЈИ!
Шта ли у самоизолацији ради мој другар Андро, стални инвентар кафића „Моцарт“. Долазио у седам и остајао до ручак. „Побегнем да се са бабом не свађам“, каже. Нема он бабу одавно, бабом супругу зове. Много, каже, брине о њему, просто досади.
Како ли му је сад кад је 24 часа својој баби на бризи? Вероватно овако:
– Пери руке па да доручкујеш!
– Умих се кад устах, пре пола сата.
– Руке под чесму, кад ти кажем! Тако, а сад поједи поморанџу и киви, потребни су ти витамини.
– Ти твоји витамини ће ме у гроб отерати!
– Опет зијаш по кући без маске и рукавица! Изгубићеш и то мало очију бленући у телевизор!
– Слушам како да се заштитимо од короне, доктори говоре…
– Слушај ти мене, нисам ти непријатељ! Хајде, попиј лекове!
– После ћу, сад морам у купатило.
– Андрија, што ниси повукао воду? Заразићеш нас својом нехигијеном!
– Е, волео бих у болницу да се од тебе сит одморим!
– Само пробај! Ако те нађе корона, отићи ћеш на вечни одмор. Хајде сад десет чучњева, атрофираће ти мишићи од излежавања.
– Атрофираће ми, с тобом, мозак.
– Ућути бар три минута! Читав дан се само буниш.
– Ма дође ми да устанак подигнем!
– Боље ти је да подигнеш даску кад мокриш.
Питам се како ли је сад удовцима: сами у стану, немају с ким ни реч да проговоре, а дан дуг к’о царева година.
Аутор: Бошко Ломовић
RSS