ХРИСТОС СЕ РОДИ
Колико год недаћа и препрека у животу било, добрим људима Бог даје посебне благослове, вернима даје чудесне дарове. До најчистијег извора се не стиже лепим и утабаним стазама, већ трновитим и тешко проходним путем. Не награђује се жеља, него добра тежња. Не оцеломудрује човека мисао, но сплет врлина. Не одаје му смисао језик, већ срдачна молитва. Острожна и бденита. Свет не побеђује заслепљујућа гордост, него многотрпељива упорност. У окружењу осуђујућих шимера, једина правда је вера. Чиста и племенита. Међу лажно богатима, највише је сиромаха, а међу сиротима, највише је вечних богатира. Ништа није као што изгледа. Вечно побеђује једино, ко у срцу своме Бога има. Само неугасива искра се не горди, упркос са свих страна наврлих тмина и помрачина. Најбогатија тишина услед грмљавина, душа неуморно лети небесима. Одувек и сад. Џаба гради незнабожје високе небодере, што толико пута очи проневере. Узалуд подигла се прашина, кад чека је пад. Зна и најмањи пупољак Сунца, у какав цвет тихо цвета. Живот је пут корака покајања, и таму отерају молитвени свици. У времену заблуда и заборава, опстају искре вере и сећања. У пустињама најбројнија су привиђења, бројнија и од зрневља песка, а само неколико животворних оаза. Прво што опада у погледу на истину, то је вид очију. Зато треба очи да науче, да гледају срцем, јер без срца очи су слепе, а речи језика мук већи од тишине. Без срца, ум је небо огрезло у сумрацима, и мисли не постају дела што циљају доброти, него повлађују слепо пуким поступцима. Лукава себичност, увек поткрада човечност. Човечанство без човечности, немогуће је да се одржи то, а да се не скотрља на дно. Чему се то нада живот, ако му срце није сама вечност? Бесмислена је свака злоба, кад се погледа са видика у срцима. Прелест је неспособна да разуме величину Благовести. Од благости молитве душе, цвату и пустињске руже. Земља се небом позлати, од преливајуће ризнице благодати. Ко молитвом језик одухотвори, капије небеске отвори. Због Давидовог кључа, Божје царство се откључа, и открије Спасоносна луча. Кап воде доле је у пустињи, драгоценија од свог земаљског злата. Дашак вере, трачак наде, и зрачак вечне правде. Непресушне милостиве сузе Свете Тројице. Неугасиве Три звезде на одори Пресвете Богородице. Живо сећање о неизмерној скупоцености. Дар живота, то је тајна од свих најскупоценија. Милост Божија, веру у срцу тражи, јер другачије остала би уму непојмљива. Свако благо доброте није положено у руци, него у ризници срца. Управо из тог разлога, није реткост да се најубогији сиротан, на крају испостави као највећи богатир, а богаташ, и поред свега што поседује на земљи, открије напослетку да је најбеднији сиромах. На путу до спасења, сви смо на испиту искушења. Несумњиво, свако ће каткад пасти, неко дубоко пропасти, а неко чудом спас’ти. Неко ће учинити одступ, а неко корак, кад је питање поштења и части. Ко има чисту веру, иде споро, али у правом смеру. Неће му се дати да га пролазност упропасти, јер у свету неправдом згажене руже, најчудесније и красе баште Божије. Цветају и благоухају вечно, обасјане највећом светињом. Поју песму Господу, сваким молитвено надахнутим стихом. Бескрајно се огледа увек небо, у њиховом погледу тихом. На свету нема већег чуда, од човека смиреног. Богу је драго, у срцу благо, а чак и поред свих грчевитих мука, колико и да згрће и граби, празна остаје свака рука. Зато, вечни богатир своје богатство у срцу носи, трпељиво и полагано кроз ову долину суза, знајући да све је прашина на длану. Пролазност времена вреба иза угла свакога. Ко има срца доброга, има и блага свога, и спасава се милошћу Бога. Није нека и ниједна ствар, но доброта и љубав су највећи дар. А, Дар изнад свих дарова, то је Божић и Рођење Божијег слова. Једина сва испуњена обећања, то су обећања Христова. Кад се цео свет сузама због лажних осуда и неправде умије, задња реч биће од јединог Праведног судије. Христос се роди!
Аутор:
Здравко Остојић – Зози
RSS