Божур
Бијеше јутро;
И најљепши Божур процва у зору,
Окупан кристлно росним капима.
Не стигавши се ни окренути ка сунцу,
Посијече га сабља,
А копље му прождре најљепши лист;
И би мрак.
Патио се Божур тако
Пет стотина љета;
Растао и поново бивао посјечен,
Од те исте сабље;
Исто копље му уништавало
Најбоље од лишћа.
Цвао је изнова и изнова;
Чезнувши да угледа залазак сунца.
И би му ускраћено.
Пет стотина љета тако бијеше.
Петстото љето одлучи Божур
Устати и не бити посјечен;
Одлучи живјети и цвати
Као и остало цвијеће божанско;
Одлучи видјети залазак сунца
И не видјети сабљу и копље;
Одлучи не бити посјечен и прождран.
И видје Божур залазак сунца.
И би мрак.
Стефан Максимовић
ПИСМО ИЗ ЈАСЕНОВЦА
Једног дана у јутарњој зори
На врата јој дођоше злотвори,
Отеше јој из њедара сина,
Одведоше дјетета једина.
Рони мајка за свог сина сузе
Што Усташа под своје га узе,
Воде дијете са огњишта њена,
У сузама, кроз крик, виче жена:
„Ој Господе, Ти свевишњи Боже,
Не дај њима да им се то може,
Да нам вуку дјецу у логоре,
Од овога не постоји горе!
Ко ће мени, Ти Господе наш,
Крсној слави читат’ Оченаш?
Ко ће мени запалити свијећу?
У ком’, јадна, да сад видим срећу?
Шта је криво ово дијете мило,
Тек што му је седмо љето било,
Тек што стаде на своје ножице,
Ви му крвљу оковаште лице!
Каква вам је то вјера и црква
Кад видите ви човјека мртва;
Убијањем ви тражите спас,
Ој Господе, чујеш ли мој глас!?“
Ноћи будна проводила мајка
Чекајући свог милог дјечака,
Да јој бане к’о што знаде некад’;
Није никад пресата га чекат.
За годину на прагу јој свану
Писмо неко, обнови јој рану,
Из Јасеновца, из логора мрка,
Пише мајци синовљева рука:
„Ој мајчице, моја драга, мила,
Што си мене самог оставила,
Шта ја радим у овоме свијету?
Реци мајко мени к’о дјетету.
Туку мајко, ломе нам све кости,
Видим људе почели су бости,
Крв им пиша, стално други висе,
Кажу то је што нећемо мисе.
Какве мисе, шта им то представља?
Стално, мајко, твој лик ми се јавља,
Твоје очи бистре као море,
Овдје сузом дочекујем зоре.
Вичем, мајко, ја у себи ријечи,
Што ме учи, да их Бого спријечи,
Да нас више колцем не шибају,
Ни јести нам, мајчице, не дају.
Крв је свуда по тијелима нашим,
Драга мајко, много ти се плашим,
Некад знају дават нам сапуне,
Разне каце лешевима пуне.
Овдје људи у врстама стоје,
Своје сенке јадници се боје,
Вилице им са зубима пуне,
Често стражар у уста ми пљуне.
Немој, мајко, још ти сузе лити,
Читај, мајко, шта ће даље бити,
Овдје трудне без уши’ су жене,
Дође, мајко, ево ред на мене.
Пуца кајиш преко мојих леђа,
Што не плачем то џелата вријеђа,
Па удара све јаче о мене,
А ја не дам суза да ми крене.
Ништа више не осјетим јадан,
Много сам ти и жедан и гладан.
Туци јаче, ако Бога знаш,
Ја у себи пјевам Оченаш.
Пуче усна, летвом ме удари,
Видим плачу сви моји другари,
Сад ће и њих џелат посјетити,
Данас нећу моћи воде пити.
Што је криво њима дијете мало,
С осам љета што крив им је Саво?
Што сам Србин, зар то им сад смета?
Па ја имам само осам љета.
По потиљку сад туче кундаком,
Данас су нас упознали с раком,
Тамо, мајко, сви људи улазе,
То су, мајко, неповратне стазе.
Образи ми натекли од бола,
Јарко срце, мајко, у сокола,
Нећу никад ја да им се предам
Мада смрти сад у очи гледам.
Смрт је овдје моја мајко спас,
Свако чека свој последњи час,
Читај, мајко, што ти даље пишем,
Крв и сузе са образа бришем.
Пуна уста пљувачке и крви,
Сад сам, опет, ја на реду први,
Видим зубе, у блато падају,
Други људи око ме’ страдају.
Вриште јадни као каква дјеца,
Чујем пуцањ страшног митраљесца,
Псују, мајко, и матер и ћаћу,
Не знам, мајко, докле издржаћу.
Нејако је моје слабо тјело,
Нећу никад заборавит село,
Опет, мајко, у потиљак туче,
Данас боли више него јуче.
Нисмо ништа већ данима јели,
Зашто неко ово чинит жели?
Све монструм до монструма мајко,
Погибе нам и комшија Рајко.
Одсјекли му главу ту на пању,
А рекли су воде ме у бању,
Слагаше ме, мајко моја мила,
Молим Бога да ми дадне крила.
Да ја теби у наручје летим,
Често хљеба ја се твога сјетим,
Убише ме, мајко, два џелата,
Питају ме ко ми бијеше тата.
Вичем Србин, сав крвав, кроз сузе,
Онда џелат неку мотку узе,
Удари ме, мајко, по бубрегу,
Од тад требам медицинску његу.
Крв из мене пиша сваког дана,
На леђима све је већа рана,
А џелат, к’о да позна ди је,
Сваког дана по њој јаче бије.
Крви своје често се напијем,
Муке тешко могу да сакријем,
Читај, мајко, што ти пишем даље,
Своје муке твој син ти сад шаље.
Овдје живе сад спаљују људе,
И нормалне сматрају за луде,
Убише нас из дана у дан,
А на очи мени неће сан.
Овдје, мајко, нема бијела дана,
На леђима све је већа рана,
Како друго, мајко, да нам буде,
Када живе овдје пеку људе?
Водају нас везиваних руку,
Па нас тако кукавички туку,
Не дају нам прозборити ријечи,
Хоће да се и пред њима клечи.
Мајко, боле ране отворене,
Хајде дођи ти сутра по мене,
Доста ми је, мајко моја мила,
Убија ме та њихова сила.
Више, мајко, и не бројим дане,
И плашим се тог јутра што сване,
Знам да следе батине ми тешке,
Да ћу, мајко, крвав ићи пјешке.
Ова стока, што нијесу људи,
Немој, мајко, ништа да те чуди,
Па нас нижу у двије колоне,
Хоће гријех летвом да уклоне.
Неће, мајко, моја душа моћи,
Да издржи ове бурне ноћи,
Напуштам те, моја мила мати,
Нисам мог’о више издржати.“
Чита мајка и тешко уздише,
Не вјерује шта јој Саво пише,
Клечи, јадна, пред иконом дише,
Не могаше издржати више.
Пуче срце на исте комаде:
„Шта Усташе с дјететом ми раде!?
Да Бог да вам очи потамњеле,
Да Бог да вам руке суве биле!“
Оде душа, напусти јој тијело,
Превише је срце забољело,
Крену горе, ка својему сину,
Истог дана душе им се вину.
Максимовић Стефан
RSS