Будимо људи
Будимо људи!
Тако је од старих остало.
То нам је аманет,
а и кад кућа гори,
аманет стоји.
Будимо људи,
а у људима се лако не уписује,
али се лако исписује.
Више вреди и један дан
соколом се звати
него враном цео век.
Будимо људи,
а људи се не траже по чину
већ по човеку.
Боље данас с људима и коси
него с нељудима роси.
Лакше је данас човек и посече
него нечовек похвали.
Будимо људи
и нека нам огњиште
вазда људи рађа и чека,
а добри људи добром послу уче,
па где се часно намери,
ту и Бог подупре.
Браћа сложена свему можна.
Све, све, ал’ без поште ништа,
јер право богатство
њима се мери.
Будимо људи,
а не будимо зором зорни,
а образом оскудни,
јер човек сам себи
образ тече или губи,
па ко у туђи дира,
свој натруњује,
а срамота ни у гробу
не мирује.
Будимо људи.
Где истина не царује
ту се људима траг
по господству не познаје.
Није свака батина за барјак
нити свака реч за човека.
Истину рецимо, па за њу и умримо.
На свету реч и руке на врелу мазију
можеш метнути.
За реч и главу треба дати,
а реч ни за главу.
Не враћају зајам богати
него они који реч држи.
Обећање-тешко дуговање.
Будимо људи
и волимо једне друге,
јер боља је братска
но сунчана топлина,
а брат се не познаје за трпезом,
него на вратима тамнице.
Сватова је доста,
ал’ браће је мало.
Будимо људи
у малом као и у великом,
а нема ничег малог
ако је љубав велика.
Малена је и птица препелица,
па умори и коња и јунака.
Будимо људи
и не губимо срам људски,
па нећемо ни страх Божји,
и веру држимо,
јер старија је
Божија царева.
Будимо људи,
богодани и богодушни,
боголични и богочасни,
богомудри и богоискатељни,
боготкани и богосилни,
богоречити и богољуби.
Будимо људи,
добротворни и добродетељни,
добродушни и добросавесни,
добросрдачни и добромишљени,
добри и добронаравни,
доброслутни и добротвори,
добропослушни и добропобедни,
а не лакозеви и назлобрзовићи,
рукотворине , ништавним крилима,
ништавним злочинима,
ништавним злочинима,
ништавним злочинима.
Будимо људи.
Тешко ногама под ма’нитом главом,
брату без брата,
девојци без свата,
када слеме попадне на теме,
њиви без старог тежака
и ливади без младих момака,
бриткој Ђорђи у плашљивој руци,
свету када се појуди,
судији се судац.
Тешко Вуку кога вране хране,
земље где кнезује свако, оном
који ништа или који све зна,
ко никоме или сваким верује,
стидном међу безочним стати.
Тешко кеси често кумујући,
човеку коме вашар капу купује,
ал’ од свега најтеже је
када човек престане
бити човек,
а прави човек
ни по смрти не умире.
О, како је диван
човек кад је човек,
и зато – будимо људи!
ВУКОСАВ ИЛИЋ
RSS