ВАСКРС
“А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: “Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети”.
А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана.” (Мат. 16,1-15).
Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: “Христос је Васкрснуо!” Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: “Христос Васкресе” и “Ваистину Васкресе”. Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару).
Тропар (глас 5):
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.
Васкршња јаја
Код Хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја, и исписује поздрав: “Христос васкрсе.” По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиja Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: “Христос васкрсе” и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.
Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и символизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. Обичај је да се васкршња јаја шарају на Велику суботу. Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. У воду у којој се кувају јаја ставља се и освећена водица.
Народни обичаји
Домаћица рано буди укућане да се умију водом. Рано се одлази у цркву, на јутрење и Васкршњу Литургију, са собом носе јаја, један део подели по цркви, а други после богослужења комшијама, пријатељима, рођацима, пред црквом. Где нема цркве људи се у селима окупљају око “записа”. Ту је долазио свештеник, ту су се делила јаја, секао колач, први пут мрсило, а мушкарци се договарали о литији која се носи сутрадан око села. Уобичајен поздрав је “Христос воскресе – Ваистину воскресе”, и он се употребљава у току целе наредне седмице. Кад се заврши служба у цркви, људи, жене, деца, свечано обучени, засели би око ње или на обижњим ливадама, ако је лепо време. Ту се поред јаја јело све од белог мрса и печеног меса. Пила се ракија и вино, играло, певало и веселило.
У Горњој Пчињи, свако село је приређивало сабор, на коме се први пут, после вишенедељног поста, играло и певало. Ујутру, У селима јужне Србије, прво се прима “комка” – причешћују се, и то пошто су сви укућани свечано се обукли и “поновили” за Ускрс неким делом одеће или целим оделом. Комка се код куће; прво домаћица спреми ресе од дрена, коприве и здравца и све то потопи у вино заједно са комадићима васкршњег колача. После тога је породични ручак, а затим млађарија иде на “вртешку”, која је чврсто усађен стожер на који се стави дугачка греда. На оба краја греде уденута су по два вертикална клина за које се придржавају играчи, а трбухом се ослањају о саму греду. Два играча трчећи врте греду или једноставно неко стане у средину и заврти их. Да би се вртешка лакше окретала, врх греде се намаже соком стабљике младог кукурека. Док се једни врте, други играју клиса или пиљке, играју у колу и певају разне пригодне песме.
У Левчу и Темнићу се каже: “Васкрс је до подне црвен, а од подне зелен” и “До подне у јаја, а од подне у коприве”, јер Васкрс је падао у дане када су села била у највећој пролетњој оскудици, након зиме, а пре него је нова летина стигла, те се није имало довољно хлеба за исхрану.
Деца се изузетно радују Васкрсу и црвеним јајима, којима се туцају. Чије се јаје разбије, тај губи и предаје ономе који има јаче. Прво офарбано јаје чува се у кући годину дана и назива “чуваркућа”. Сремци месе посебан васкршњи колач, који зову “буздован”, а у Шумадији се зове “витица”. Витицу домаћин ломи уз ручак и дели свима говорећи: “Све нам крсло и васкрсло”.
Чланак о Васкрсу са сајта Православна Србија :
ВАСКРС
Васкрс- У недељу рано, пре зоре, Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија и неке друге жене пошле су са спремљеним миром на Христов гроб. Велики камен којим је Христов гроб био затворен одваљен је, гроб је празан! На камену седи анђео Господњи, са лицем као муња и оделом белим као снег. Стражари војници су укочени од страха. Анђео благовести мироносицама: “Не бојте се, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде јер устаде, као што је казао… Идите брже и кажите ученицима Његовим да је васкрсао”. Жене крећу, а у исто време збуњени војници-стражари трче у град да обавесте јеврејске главаре о оном што су видели.
Радују се људи, радује се сва природа! Христос је васкрсао, ђаво и смрт су побеђени! Својим чудесним васкрсењем Господ Исус Христос отворио је и нама пут у живот вечни, отворио пут ка коначном васкрсењу мртвих у последњи дан, дан Његовог другог доласка.
– Празник Васкрсења Господа Исуса Христа – Васкрс представља полазну тачку Православног разумевања освећења времена. Он стоји у средишту Православног литургијског живота, у средишту времена које Православна црква одређује као годину. То је искуство које води своје порекло још од самих апостола.
У свету којим господаре време и смрт, васкрсење је појава живота коме неће бити краја. Многе религије и философије проповедају “бесмртност душе”, али се црква разликује од свих њих, јер бесмртност схвата не као необјашњиви вид “опстанка” после смрти, него као надилажење смрти кроз однос с Богом. Смрт је за Цркву одвајање од Бога, одбијање односа с Њим, побијање живота као љубави и љубавне заједнице.
Васкрсење Христово не тиче се само Христа. Оно се десило због нас и тиче се сваког од нас. У овом и оваквом свету, у једном тренутку историје, појавио се Неко ко стоји изнад смрти, а ипак унутар нашег времена. Бог и човек, Богочовек Исус Христос, провео је људску природу кроз смрт и васкрсење, и тако нам отворио пут ка вечности. Сви они који своје постојање заснивају на Богу а не само на ономе створеном, природи, који се уграђују у Његово Тело, Цркву спремају се за учествовање у радости Христовог царства. Учествовање у тој радости почиње у овом животу, да би се у потпуности остварило у будућем. Хришћански живот је живот васкрсења и васкрсење је средишња тема Православља, средиште свег његовог искуства. Зато се Васкрс у Православљу назива најрадоснијим празником, празником над празницима, а и свака недеља током године посвећена је Христовом васкрсењу.
Дан слављења Васкрса пада сваке године у различити датум, али увек у недељу. Везан је за пролећну равнодневицу и први пун месец иза ње да би одговарао 14 нисану (месец јеврејског календара), дану смрти Христове (Велики петак), тј. да би пао у прву недељу иза тог дана.
На Васкршњем јутрењу свештеник са народом обилази трипут око цркве, док сва звона звоне. Затим застану пред затвореним вратима цркве. После кађења народа и врата и појања тропара “Христос воскресе”, свештеник носећи крст и јеванђеље улази у храм и пролази кроз отворене царске двери у олтар (царске двери неће се затварати целе Светле седмице – седмице после Васкрса). Народ улази за свештеником у осветљену цркву. После јутрења и првог часа, служи се Васкршња литургија, најрадосније богослужење током целе године. Верни се причешћују, завршава се пост, а обично прво што ће верни појести после поста јесу обојена васкршња јаја којима се и млади и старији пре јела куцају.
ВАСКРСЕЊЕ (мртвих) : доктрина вере унета у цариградски Симбол Вере (381. н.е.), у виду обећања и очекивања: “чекам васкрсење мртвих и живот будућег века”. За Св. Апостола Павла, доказ васкрсења мртвих заснива се на христолошкој стварности: “А показујемо се и лажни свједоци што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају. Јер, ако мртви не устају, то ни Христос није устао” (1 Кор. 15, 15-16). Зато, да би оповргли предрасуду да је васкрсење Христово било само мит или сујеверје, Апостоли прибегавају извештајима “сведока Васкрсења” (Матеј 28, 9-17; Јован 20, 19-25; Дела 1,22; 2,32).
Постапостолска теологија користи се као доказима чудима која је учинио Исус Христос. Та чуда сматра за предокус Васкрсења. Васкрсење тела јесте, дакле, предокусно у Његовим чудима, нарочито у онима над мртвима. У патристичкој теологији, Васкрсење је пре последица Оваплоћења и Васкрсења Исуса Христа, Сина Божијег. С једне стране, сходно сасуштаствености човека са Оваплоћеним Логосом, људска природа учествује у свим Христовим делима: “који нас по великој милости својој препороди за наду васкрсењем Исуса Христа из мртвих” (1 Петр. 1,3). Св. Григорије Богослов говори о узајамном односу између Бога и човека у Христовим делима: “Јуче се сахраних с тобом Христе; данас устајем заједно с тобом Распетим. Јуче се распех заједно с тобом; сам ме заједно прослави Спасе, у Царству Твоме”. С друге стране, васкрсење тела из мртвих јесте благодат обнављања наше природе. Извор васкрсења јесте сила која сија из васкрслог Христовог тела. Васкрсли Исус Христос “обновио је” нашу природу, показавши могућност нетрулежности у створеном свету и после пада.
Васкрсење се тајанствено предокушава у тајни крштења (Рим. 6,3-6). У првим вековима, крштење оглашених (катихумена) обављало се на Велику суботу, ноћу, између погреба и Васкрсења Христова, како би новокрштени био саучесник у догађајима прослављања (Мт. 28,1).
Уопштено говорећи, учењем о васкрсењу мртвих Источно Хришћанство је желело да нагласи вредност идеје да смрт није ишчезнуће или уништење човека и његове личности, него прелаз у јединствену егзистенцију са Богом у вечности. У том смислу, природна особина тела чува се, а ишчезла је пропадљивост, односно распадање. Тело, дакле, остаје као материјална супстанција, а његове функције које су вршила чула превазилазе се моћима духа. Тело постоји као посебна супстанција и бесмртно је јер суделује у слави Божијој заједно са душом. Или, боље речено, тело је апсорбовано од продуховљене душе коју обавијају божанске нестворене енергије. Реч је о “новој твари” (2 Кор. 5,17), о “духовном” или васкрслом телу: “Тако и васкрсење мртвих: Сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили; сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постојитијело духовно” (1 Кор. 15,42-44). Једно од најпопуларнијих веровања у Православној побожности, васкрсење мртвих, не темељи се на несигурној идеји о бесмртности, већ на обећању и очекивању Другог доласка Господњег. Васкрсење и Вазнесење не могу се раставити: “Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо” (Дела 1,11).
“А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер Анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети. А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана.”
Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: “Христос је Васкрснуо!” Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: “Христос Васкресе” и “Ваистину Васкресе”. Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом.
Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ и Бог наш, васкрснуо из мртвих, победиo смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дароваo вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја (по грегоријанском календару). За овај празник у народу су уобичајени многи лепи обичаји, који нарочито веселе децу. За тај дан се фарбају јаја, зато што је баш јаје симбол обнављања природе и живота. Нарочито црвено јаје представља радост, и то како за оне који га дарују другоме, тако и ономе ко га прима. Зашто баш црвена боја, поставиће многи од вас питање? Зато, што она представља Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, а то је уједно и боја Васкрсења, зато што њега не може бити без страдања и смрти. То и јесте истинска и права боја Хришћана и наше Цркве.
Тропар (глас 5)
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.
Свети Јован Златоусти
ВАСКРШЊЕ СЛОВО
Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?
Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу.
Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!
Христос васкрсе!
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ , и сушчим во гробјех живот даровав!
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништив, и свима који су у гробовима живот дарова!
У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак“, дошле на Христов гроб. То питање гласи: „ Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“. Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјаснивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
И – двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у сверадосно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање. „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“. Који је смисао свега тога? Који је смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи певати „ смрћу смрт уништив “ и слушати о томе да „ ниједног мртвог није остало у гробу “ када смрт и даље остаје – без обзира на сву житејску сујету – јединствена и апсолутна земаљска истина? Није ли, онда, Васкрс, односно та светла Васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање само једно краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу? Одавно нам већ пуне главу тиме да Хришћанство и није ништа друго до једна обична самообмана, „опијум за народ“, фатаморгана и измишљотина чија је једина функција да човеку пружа утеху у његовој тегобној земаљској судбини. А ако ствари тако стоје кажу они – зар онда није много храбрије и човека достојније да се одрекнемо тог привиђења и да се лицем у лице суочимо са том једноставном и недвосмисленом стварношћу нашег живота?
Шта одговорити на све ово? Први приближни одговор би могао бити следећи: не, није могуће да је све то била пука измишљотина! Није могуће да би толико вере, толико радости, толико светлости – ево већ готово две хиљаде година – могло бити пуко бекство од стварности и фатаморгана. Може ли фатаморгана трајати вековима? Овај одговор је, наравно, убедљив, али још увек није коначан. И треба отворено рећи да нема коначног и општеобавезујућег одговора који би било могуће формулисати у облику научног објашњења васкршње вере. Сваки човек у вези са питањем објашњења васкршње вере може да сведочи само о свом сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име.
Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса, сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова васкршње вере, одједном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у којој се – заиста као восак од лица огња – топе све сумње и сва питања. Које је то искуство? Не могу то искуство другачије описати и објаснити осим као искуство живога Христа, Не, моја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем у празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ одјекује у мени таквом победном силом.
Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди, сваки пут док читам Његове речи почињем – од свег срца и свег бића – да говорим у себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који су се враћали необављена посла, говорећи: „ Никада нико није говорио као што говори тај човек “ . И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у овом свету што се може упоредити са тим Његовим учењем о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која одолева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да оно једино што ме никада не напушта и непрестано живи у мени током живота – у коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво – јесте управо то унутарње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам“, говори Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој, али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у храму за време богослужења. Христос нам долази у светим тајнама. И све време у нама све више и више нараста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту, испуниле су се Његове речи – ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.
И, гле, ево јединственог одговора и једиственог доказа: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде… “ (Лк. 24, 5 – 6)
И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању вере, у непрестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама. Ономе ко не верује у Христа Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер такав слуша неразумљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава их искључиво споља. Међтим, за онога ко верује све – и обреди, и речи, и звуци, и боје – светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен Велики Петак са његовом тамом и жалости. Зато и можемо да плачемо пред Крстом и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики Петак као дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се сећамо догађаја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и светлост сваке светлости.
Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“.
Христос васкрсе!
Свети Макарије Велики
O нашем васкрсењу
У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вери, сакривена су обећања, и слава, и поседовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извесну повреду или понижење. И тада се показује да одећа има лепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско“ (Да. 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19). И опет: „У свету ћете имати невољу“ (Јн. 16, 33). Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избећи замке и мреже сласти, олује света, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се о тој небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомерне невоље, и у исто време показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима“ ( II . Кор. 5, 1).
Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да верује да се она стиче овде. Јер, ако се разори наша кућа тела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо“ ( II Кор. 5, 3), тј. не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати верна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова — с и л а Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Дан васкрсења и прославити кућу тела, као што Апостол каже: ,,Онај Који је подигао Христа из мртвих, оживеће и смртна телеса наша Духом Својим Који живи у нама“ (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем“ ( II Кор. 4, 11). И још: ,,Да живот, вели, прождере оно што је смртно“ ( II Кор. 5, 4).
Подвизавајмо се, дакле, вером и добродетељним животом овде, да бисмо стекли ону одећу, да се не бисмо ми, обучени у тело, o нда голи нашли, јер иначе неће бити тада ничега што ће у онај Дан прославити тело наше. Јер, сваки, уколико се вером и марљивошћу удостоји да постане заједничар Духа Светога, утолико ће се и тело његово прославити у онај Дан. Оно што је сада душа сабрала унутра у себе, тада ће се открити и показати ван тела. Као што дрвета после зиме, када их изнутра загреје невидљива моћ сунца и ветрова, израстају и производе из себе као Одећу — лишће, цветове, плодове, а тако исто у то време из недара земље ниче пољско цвеће, и њима се покрива и o блачи земља, и трава као љиљани, за које Господ рече: „Ни Соломон у слави својој не обуче се као један од њих“ (Мт. 6, 29).
Тако је за све богољубиве душе, тј. за праве хришћане, први месец — Ксантик, звани Април, који је дан Васкрсења, у који се силом Сунца Правде изводи изнутра слава Духа Светога, што покрива и заодева тела светих, она слава коју су имали унутра у душама сакривену. Јер, што душа сада има у себи, тада ће се то испољити на телу. Овај је месец, велим, први међу месецима годишњим. Он доноси радост свој твари. Он, раскрављујући земљу, облачи гола дрвета. Он доноси радост свима животињама. Он показује веселост свима. Он је за хришћане први месец Ксантик, тј. време васкрсења, у које ће се тела њихова прославити неисказаном светлошћу, која је још од сада у њима скривена, тј. силом Духа, Који ће им тада бити одећа, храна, пиће, весеље, радост, мир, украс, живот вечни. Јер, ће тада за њих Дух Божанства, Кога су се још од сад удостојили примити, постати целокупном лепотом светлости и небеске красоте.
Блажени Мојсије славом Духа, која је покривала лице његово, у које нико од људи није могао да гледа, показао нам је пример како ће се при васкрсењу праведних прославити тела светих оном славом коју се још сада удостојавају душе светих и верних имати унутра у себи, у унутарњем човеку. Јер је речено: „Ми који откривеним лицем (тј. унутарњим човеком) гледамо славу Господа и, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу” ( II Кор. 3, 18). Исто тако речено је за Мојсија: „Четрдесет дана и четрдесет ноћи хлеба не једе и воде не пи”(11 Мојс. 34, 28). Немогуће би било телесној природи да толико живи без хлеба, да се није хранила духовном храном, а овом храном још се сада душе светих невидљиво хране од Духа
Треба, дакле, сваки од нас да се подвизава, да се труди, да упражњава све врлине, да верује и моли Господа да му унутарњи човек још сад постане учесник те славе, и да душа постане заједничар Духа, да бисмо, очистивши себе од мрље порока, и при васкрсењу имали у шта обући своја тела нага, да бисмо чиме имали покрити срамоту њихову, да бисмо их имали чиме оживотворити и на векове упокојити у Царству небеском, јер ће, као што вели св. Писмо, Христос сићи са неба и васкрснути сва племена Адамова, све од века уснуле, и разделиће их на два дела, и оне који имају Његов знак (тј. печат Духа), назвавши их Својима, поставиће с десне стране Себе. Јер, вели, „овце Моје слушају глас Мој“ (Јн. 10 27) и „знам Своје и Моје мене знају“ (Јн. 14). И тада ће се њихова тела за добра дела обући божанском славом, и биће испуњени славом Духа, коју су још овде имали у душама. И тако ћемо, прослављени божанском светошћу и узнесени на небеса на сусрет Господу, као што је писано „свагда с Господом бити“ ( I Сол. 4, 17), царујући с Њим у бескрајне векове векова.
А да ли ће при васкрсењу васкрснути сви делови тела? Богу је све лако, тако је и обећао. Но, људској немоћи и разуму ово изгледа као немогуће. Јер, као што је Бог, узевши прах и земљу, начинио природу тела као неку другу природу, несличну земљи, и начинио много врста твари, као што су — коса, кожа, кости и жиле, и као год што игла, бачена у огањ, мења боју и претвара се у огањ, али се природа гвожђа не уништава, него остаје, тако ће и при васкрсењу тела васкрснути, и „длака неће пропасти“, као што је писано (Лк. 21, 18), и све ће постати светлозрачно, све ће се у светлост и огањ погрузити и претворити, али не растворити се, као што неки говоре, и постати огањ, тако да не остане пређашња природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле — Павле, и Филип — Филип; сваки, испунивши се Духом, остаје у својој сопственој природи и суштини. А ако речеш да се природа растворила, онда више нема Петра или Павла, већ у свему и свуда Бог, и нити они који одлазе у Геену осећају казну, нити они који одлазе у Царство осећају доброчинство.
Замисли башту која има разноврсна родна дрвета — ту су крушка, јабука и виноград са родом и лишћем. Но, деси се да се и башта и сва дрвета и лишће претворе и промене у другу природу, и све пређашње постане светлозрачно. Тако ће се и људи изменити при васкрсењу и сви ће чланови тела њиховог постати свети и светлозрачни. Зато људи Божији треба да припреме себе за борбу и подвиг. Као што храбар младић на ударце који му се наносе одговара ударцима и издржава борбу, тако и хришћани треба да подносе невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, подносећи ударце, побеђивали трпљењем. Где је Дух Свети, тамо као сенка прати гоњење и борба. Видиш како су Пророци, мада је у њима дејствовао Дух, увек били гоњени од својих сународника. Видиш како је Господ, Који је Пут и Истина, био гоњен не од другог народа, него од Својих, од Свога сопственог племена Израиљевог био гоњен и распет. Исто тако и Апостоли, јер је од времена крста Дух Утешитељ прешао и уселио се у хришћане.
Као што многи светилници, напуњени једним уљем, не дају често исту светлост, тако и дарови по различитим добрим делима имају различно светљење благога Духа. Или, као што у граду у коме живе многи становници, који употребљавају један исти хлеб и једну исту воду, једни су — мужеви, други одојчад, једни — деца, а други — старци, и међу њима је велика разлика и несличност… тако размишљај да ће и, при васкрсењу мртвих, они који васкрсну, различитом славом бити прослављени и означени по вредности добрих дела, по заједници Духа Божјег, који је још овде обитавао у њима. То значе речи Апостолове „звезда се од звезде разликује у слави“.
Свака душа која се овде ревношћу и вером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском светлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса ( I Сол. 4, 17), и удостојено да постане сличнолико телу славе Његове, имаће вечно и сунаследно са Христом Царство…
Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало светскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио – авај мени! – и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом.
Текст преузет из часописа
Павославни мисионар, бр. 174
Београд, 1987
Eпископ Данило (Крстић): МИСТЕРИЈА ИСТОРИЈЕ
Мој професор, руски емигрант, у Америци, почињао је речима: Историја је мистерија! Јер је човек рођен у атмосфери слободе. Ова планета има два омотача, први је ваздух који удишемо заједно са животињама, а други је слобода коју миришемо са ангелима, а ови природњаци, они ће знати да има и других електромагнетних атмосфера; значи свако поколење долази да полаже исти испит у слободи. Троугао слободе је: Бог на небесима, ван космоса, сатана на облацима и ја на земљи. И свако има да бира између несебичне тројичне љубави. Кад ми саставимо три прста, ако је палац Отац, Син кажипрст, а Дух Свети велики прст, када стегнемо три прста тиме назначујемо да Сваки у Тројици воли другу Двојицу, а не самог себе. Зато има две врсте људи: Божји људи који воле и друге око себе и сатански људи који воле само себе. Достојевски је као што и знате у ”Браћи Карамазовима” нашао и трећи тип слободе: Иван је сатаниста, Алексеј је Христољубив, а Димитриј неопредељен. Млади човек може да живи до 30 година са неким хобијем: клавир или хемија, као да нема ни Бога ни Ђавола, а кад му неко умре од рођака близак, он се пита: ”А има ли то што попови говоре Васкрсења? Ја бих тако волео да је то истина да видим мога рођака живог наново” Тек се буди онда неки око тридесетих година за стварност, најдубљу, тако да је слобода вртоглави дар и Бог, због сваког кога воли је ранив (не каже се рањив, него баш ранив). Зашто? Што се узвратна љубав не може изнудити…
ВЕЧИТА ТРИЈАДА
А онда имамо три спрата у цивилизацији; Први спрат је техника са пијацом, други спрат је култура, где је опера, позориште, болнице, судница, политичке партије, армија, а трећи спрат су култови или вере и свако мисли да је његова вера најбоља па зато ја имам право да ставим на трећи спрат у центар Православну Католичанску (Саборну) Цркву. Да ли је православна једина права а ове друге су јеретици!? Гледајући догматски (догматика то је учење Цркве), а та реч је добила неки јако пежоративан смисао на западу јер они имају своју догматику – комунистичку и хитлеровску. Али, треба веровати у ту догматику. Наша вера није насилна, као што каже Хитлер или Стаљин да верујеш у оно што он каже, да је то једина истина и то да нема Бога. Знате кад је био један комуниста у руском селу па дуго убеђивао народ како нема Бога, био је и попа седео тамо, морао је и он да слуша. А онај, кад је мислио да је све убедио, каже ”Ајде попе реци ти нешто сада ако имаш шта да кажеш”, а поп каже :”Ја ћу рећи само две речи: Христос Воскресе!”, а сељани одговорише: ”Воистину Воскресе!”.
Дакле, њој с десне стране, нама с леве је римокатолицизам, а онамо је протестантизам, овамо је Јудаизам, а онамо је Ислам, иза Јудаизма је многобожије и хиндуизам, а онамо је Будизам, а овамо на левој култ личности: Стаљин, Хитлер – ”пошто нема Бога онда сам ја шеф партије ваш бог!” А онамо најгори култ иза будизма, јер будизам је најпесимистичкија религија (да не кажем најгора) – иза Будизма је сатанизам отворени, који се и не крије.
И сада ми имамо троспратни укус: наш пијачни укус – коју врсту јела и одело купујеш; на другом спрату то је културни укус: коју врсту музике волиш у опери, коју врсту слика, музеја, коју врсту медицине ако си доктор, коју врсту права ако си адвокат, или ако си историчар коју идеологију и интерпретацију, затим политичке партије (то је исто идеологија); али најважнији укус у човеку је култни, верски на трећем спрату – коју си религију изабрао, то је твоје највеће опредељење! Кад ми кажемо ”који је критеријум, која је најбоља вера?”, ми кажемо: ми смо Православна Ортодоксна Црква, она једина није имала инквизицију! Папизам је имао, чак и калвинизам (и Калвин је спаљивао живе људе). Онда ако је онамо иза тога Ислам, међу њима исто имаш неке фанатике, ако немаш инквизицију било је у турско доба набијање на колац, онда овамо даље имаш хиндуизам и будизам, а људи обично кажу:”Па то су мирољубиве вере!”, а ако ти примиш њихов догмат о реинкарнацији, када си био у карми рибе или зеца онда су те пекли – значи и они имају своју инквизицију. Даље, најгори су култови као што су: стаљинизам и култови личности за Хитлера и онај на крају сатанизам са оне стране јер има отворених сатаниста.
Тако је дар слободе вртоглав и Бог је ранив пошто он одозго све воли, али сви одоздо му не узвраћају узвратну љубав. Зато је Христос на крсту викао, не само од телесних болова од клинова који су му проболи руке и ноге, него од психичких много више; јер ако је он имао лек против смрти, а то је она чаша где је хлеб и вино, тело и крв и Он каже: ”Ко пије крв моју и једе тело моје има живот вечни”. А то је само Јуда рекао: ”Из твоје руке нећу ништа па макар вечно умирао!”. Зато је Христос викао од тих душевних болова и духовних на које ми не можемо психолошки њега да тестирамо, јер човек је троспратно биће: духовно на највишем спрату око главе, (ту је наш дух, мало д), човечији дух, духовни живот. Онда око срца је душевни живот (бити срчан, храбар – то су душевне врлине), а испод пупка ту је телесни, али и глава је у саставу тела и срце и душа. Значи човек од та три спрата је неделив од та три спрата – прожимају једно друго. Зато ако човек духом својим, умом својим прихвати Духа Светога са великим Д, онда је он постао духовни, барем у мислима, а онај свети где је Дух Свети продро и до срца, до душе, док најсветији је онај где је дух свети продро у цело тело и испод пупка; јер мушки и женски уд је створио Бог за највишу употребу, најдостојније, за детеродије и мушки уд се зове детерод! Никаква вулгарност, то је онај уд којим се роди дете – детерод. Тако значи, то је, најстваралачкији је човек када рађа децу – човек и жена. Прво, најважније је донети плод. Један је овако рекао: ”Нормалан човек је жењен човек, зато што је Бог наредио рађање деце. Зато калуђер не може бити нормалан.Он је или наднормалан – мали светац, или поднормалан – велики бећар”. Тако, ја сам срео једну високу интелектуалку која није могла да нађе мужа и замолила је једнога архитекту – диван човек, ожењен, да она с њим има сношај само за оплођење, а не из блуда. И он је на то пристао (и његова жена је знала и ”благословила”) и тако да је она зачела од тога архитекте.И то се пред Богом рачуна да је она хтела да испуни Божију Благодат, а ниједан клипан није нашао њену лепоту изнутра, нико је није оженио.Тако, управо у том погледу је код православних – може да буде ожењен поп јер ми нисмо имали комплекс, богумилски онај дуалистички да је материја нешто зло а дух је нешто добро. Напротив – човек није човек без тела! Василије Острошки и толике хиљаде светаца чије су душе у рају, он никада не може бити потпуно блажен и срећан, докле види своје тело. Чак његово тело нису црви свели у прашину, него стоји му цело тело без балсамовања остало је тело! Значи, он чека онај дан Васкрсења, када ће његово тело да се споји са његовом душом. Тек онда човек може да буде задовољан сам по себи.
Тако драги моји, то вам је нешто уводно, али ова три спрата да не заборавите – да имаш три укуса: пијачни, културни и култни, или верски; значи, ако нека религија са трећег спрата (свачија религија се верификује на пијаци, у свакодневном животу). Ако нечија религија наводи своје вернике да у име Папе спаљује живе људе, или у име Калвина, или код исламиста у име Хомеинија или не знам кога – та вера није права јер она дозвољава и благосиља да се људи убијају у име Бога!
НЕБЕСКА И ЗЕМАЉСКА МОНАРХИЈА
То је главни увод што сам хтео да вам кажем, а онда, зашто су православни попови кроз векове и интелектуалци били монархисти, зашто су волели монархију на земљи? Зато што су хтели једну аналогију са Небеским Царством где је Бог Небески Цар и желели су да један наш први политичар на земљи буде краљ или цар са круном где је на врху крст, а то је вертикала, вертикална веза са Богом, и онај као и патријарх има и краљ, цар, исто крст. Када су се царевине старе, рецимо Александрова, па они после дијадоси (наследници, они мањи краљеви који су у Александрији и Антиохији разблудно као пагани живели), онда се монархија таква многобожачка дискредитовала. Онда су, нарочито у Риму, створили Res publica да је то јавна ствар, целога народа и ниже класе, не само аристократије – зато смо ми увек на страни Рима, чак и тог републиканског против Ханибала; јер су Картагињани имали један најгрознији култ Баала, где су њега као Бика, од бронзе усијавали и бацали тамо децу. То је био култ најстрашнији. И тако кад је та Феникија Картагину створила, па освојила Шпанију, па прешла кроз јужну Галију преко Алпа, улази Ханибал у Рим, е онда смо ми на страни Рима против Ханибала грознога, с тим култом Баала! Зато што је у срцима тадашњих Римљана било осећање човечности зато је Рим и постао једна велика држава и знак Рима је знак неке јуридичности, законитости.
Али после републиканског Рима дошао је Август и тако, са оним законима републиканским додао је нешто што има монарх – једно право, и тако, та почетна династија је била за углед, а касније долази Нерон и карикатуре царева. Због тога су се јављале онда као корекција револуције демократије, да и нижи демос, а не само аристократи владају и тада је демократија имала оправдање, јер је давала једном ширем народу једну слободу, неки ред у том граду – држави. А касније, рецимо, Робеспјер дође на власт после француске револуције. Бог је допустио француску револуцију јер је француска аристократија замислила да је она плава крв и да је она нешто сасвим друго од сељака француза. Е таква аристократија је заслужила гиљотину! Она је себе осудила као јако егоистични слој који искоришћава без срца сељаке. Али, кад је на демагогију тобож демократије заузео власт Робеспјер, он је био као и Нерон. Демократија је дошла на крају у нашем XIX, XX веку да буде демонократија. Знате ова Democratia Italliana – та странка италијанска – Democratia christiana се звала у Италији, па су онда рекли demonocratia christiana, јер је страшна била корупција у тој демократији. Тако је и у Америци. То је рулет, сулуди рулет! Ко ће победити, Кенеди или Никсон? Ја сам тада био у Америци. То најпре зависи од оних богаташа који вуку конце, а то су само глумци – та два председника, ти кандидати. Који ће добити? Код мушкараца има оних који слушају демократски његов програм и тако, али пола гласачкога тела у Америци су жене – она гледа како се крећу усне Кенедија или Никсона и пошто Кенеди има више сексипила пола Америке гласа за њега!
Значи, онај ко хоће да буде први, као Христос, треба да буде спреман да умре за мању браћу, а не да је то неки уживачки Луј XIV, него да су то потенцијални мученици и испосници, као што су били наши Немањићи у већини; каже: ”Од Свјатаго корена Симеонова”!
МИСТЕРИЈА НЕБА И ЗЕМЉЕ
Зато ми не прихватамо ни нови календар. То је одавно решено јер имамо ми бољи – хелиоцентрични календар из Александрије великог хеленског културног центра и нисмо узели грегоријански, јер он има геоцентрични систем који је провинцијални у смислу да није уопште тачан. За неколико векова ће се видети како тај календар није исправан, а ми заједно са јеврејским имамо хелиоцентрични и то значи код нас је узето овако: Христос није дошао да нам мења календар – Он је дошао да мења наше душе, наш начин живота. Важно је имати вертикалу са небеским календаром, а то значи где је Царство Небеско, где наши светци певају Небеску Литургију и то је нама главно, а то се постиже моралним напором кроз пост и молитву, а не да зависи од положаја месеца и звезда. Али ипак су наши оци решили да пасха буде увек прва недеља после пуне Луне. Пуна Луна, прва недеља после јеврејске пасхе. Значи, не може бити пре и зато код нас никад није јеврејска пре наше, а за католике јесте. Папа је својевољно поништио тринаест дана, али није видео да има ту много дубљих проблема од мерења времена. Свети Оци на првом сабору у Никеји су рекли да не може никад наш бити пре јеврејског и да се мора после пуног месеца и после јеврејскога празника. Зашто? Јер у Александрији или Риму ако би била иста велика субота за Јевреје и за Хришћане, онда би се на улици среле литије па би се тукли барјацима. Зато да се избегне сукоб наша мора бити после старозаветне пасхе. И тако је, то је мудрост отаца, а ови нису чекали. Зато, ако је јако рано Ускрс онда немају ти новокалендарци, времена за светопавловски пост, јер онда је и празник вазнесења све касније. Тако, они су нарушили хармонију унутар две врсте празника: једни су који иду по сунцу тј. по датумима (као Свети Никола или Божић)и то је фиксирано; а има други, који је настао од Луне, то је пасха. Васкрс зависи од Лунарног календара и зато ако је јако рано Васкрс, или јако касно, онда неће бити времена за пост. Тако наши побожни људи кажу: ” Па то су измислили безбожни људи да би само нарушили наше правило поста”.
Наш највећи астроном Миланковић понудио је свој декадни, не да буде седам дана него да буде десет дана у недељи. То је потпуно неприхвативо код нас! За нас мора да буде сваки петак велики петак, свака субота велика субота у малом и свака недеља у малом Васкрс. Знате, календар ипак.није битан, ако ми спознамо ово главно добро: да је сваки човек од Бога створен за вечни живот и ми се у тајној молитви на Светог Јована Златоустог литургији молимо овако: Yper tis Ikumeni – ”За целу Васељену”. Екумена је на хеленском – Васелена. Прво се молимо за Васелену, а то значи за цело човечанство, па онда за Свету Православну Цркву као мању унутар човечанства, а са надом да ће све човечанство постати православно јер смо ми оптимисти да сваки као и онај разбојник који је умро поред Христа са десне стране, кад се покајао, у последњем моменту, он је чуо: ”Данас ћеш бити самном у Рају”! И зато Кинез или Индус који умире у оним предсмртним мукама – то се њему урачунава као да је крштен у крви својој. Зато ми очекујемо и сваког човека иако је он јеретик објективно према православнима – не зна праву веру, али он за нас није човек за спаљивање као код римокатолика. То је човек у заблуди и он још има времена до краја живота где ће ангели да стигну тамо где ми лењи попови нисмо стигли. У том погледу смо ми оптимисти, а Бог избрише из мозга све наше успомене, тако да онај који дође у рај, он се не сећа оног свог доба јеретичког.
И то је први аспекат Божанства да је то сунчана лава – једно сунце. А колико личности Божанских поседује то сунце – ту усијану лаву? Ми кажемо Тројица и око белог сунца опишемо три златна круга. Први златни круг је Отац, други из Њега рођени је Син, трећи који из њега исходи је Свети Дух, а кад он рађа Сина – другу светлост Он њему даје цело своје сунце, сву лаву и зато је син исто толико Бог колико и Отац, а исто толико и Дух. Значи наш Бог Хришћански је једносуштан, једносуштински, али је триличностан.
Више не говоримо три лица јер се лице данас профанисало, па ако је неко лош кад има два лица, дволичан, још гори је с три лица. Зато ми кажемо да има три личности у Светој Тројици. Прва личност тројице је Бог Отац, друга личност је Његов рођени син, и трећа личност је Свети Дух. Има неке разлике међу њима, зато је Син Божји рекао: ”Отац је већи од Мене”, јер је он извор самоме себи, Нерођен, извор Сину кроз рођење и извор Духу кроз исхођење. Зато је Он центар Тројице.
Трећи аспект Божанства су енергије Божанске. Прва – Суштина личности и енергије као зраци, зраци који излазе из Сунца. Један зрак је Огањ (треба разликовати ватру и огањ – ватра спаљује ум у пепео, а огањ не). Друга је Мудрост Божија, Истина Божија, Доброта Божија, Мир Божији… тамо има девет тих енергија, а има и више. Значи, све те енергије и зраке називамо Благодат Божија, а то је благо дато од Бога. Коме – људима! А људи су насликани из тих зрака сребрнасти као парче гвожђа и свако има своју орбиту око Сунца Божанства. Неко има ужу орбиту, као ми попови јер смо телесно ближе Богу, а неко има даљу, али сви имамо мање или више рђе на нама. Та рђа су наши греси. Сад, ако ја имам много греха, иако ја имам уску орбиту, не може у мене да продре та топлина те Божанске љубави, а неки сељак и сељанка који су чисти у животу брже упијају у себе огањ Божанске љубави. И онај који дође до усијања, спадне са њега сва рђа, он у маломе личи на Велико Сунце – е тај је постао Бог, али бити Бог и постати Бог, то је апсолутна разлика. Па у свим језицима, знате хеленски (to ine eparhe), Бог је битујући у глаголу бити, а ми смо само постојећи. Sein und werden који уче Немачки. Werdende, то је као што је битујуће на српском. Код Енглеза to be and to be come. Тако драги моји, то је основа јер основа теологији је лингвистика. Лингвистика тих старих језика јесте кључ за то старо преданско знање, које се предаје, а предање се разликује од предавања јер је сажето и не може бити досадно. Није то моја нека мудрост. Ја сам само добио од оних претходно од мене генерације професора који су то мени предали и ја морам да предајем даље.
ПРАВА ПРИРОДА ЗЛА
Уопште ко ме позове ја сам дужан да идем и да кажем онолико колико могу, а нагласио сам слободу, тајну слободе, да нико не може, ни Бог не може на силу увући неког у рај. Зато је један прота, Хелен, у Хелади рекао: ”Људи који су прошли кроз овај последњи век Фројда, они знају само о сексу. Савест је централно у човеку, а не секс”. Већина човечанства иде у рај. Зашто? Зато што рађају децу. Прва заповест када је Бог изгонио Адама и Еву из Раја, Он је викао: ”Рађајте се и множите”; и сви ти маме и тате који су живели за своју децу, сад сви они иду у Рај, а калуђери и калуђерице исто – они су рађали духовну децу. Не телесну, него кроз веронауку и молитву. Сви они дакле, већина човечанства иде у рај, а само мањина лудака мазохиста, који уживају себе да муче и воле своје садисте мучитеље, они иду у пакао јер је то за њих њихов гадни рај!Значи, ако неки наш рођак није у рају са нама, ми нећемо плакати за њим, зашто? Јер знамо да њега није Бог бацио тамо у пакао, него он сам није хтео да дође са нормалним људима.
Најважније је што сам рекао да је слобода вртоглави дар, ти не можеш да објасниш, зашто си се оженио том девојком, а не неком другом. Значи, човек је сам себи загонетан, а тамо је онај његов избор између Бога и Сатане. То је нешто надразумно. Није уопште логично јер мржња и љубав су изнад логике, нарочито мржња сатанска. И тако значи, то је оно с чиме се ми суочавамо. Питање раја и пакла. Овако ми кажемо: Породица је домаћа Црква где је тата икона Христа, мама икона Цркве, а деца су ваши парохијани које ви треба да водите ка Богу. Да имате у стану икону, кандило, тамјан и да вам мирише кућа на Цркву. То је богатство оних који су са Богом, а сиромаштво је онога негатора. Како је Свети Августин дефинисао зло: ”Absentia boni” – ”одсуство добра”. Само добро постоји. Зло не постоји без добра. То је само негација. Прво је лепота, а после је ругоба и страшно је то да је рецимо Пикасо, који је у младости ценио људски лик, касније постао сатаниста па је рекао: ”Ја хоћу да гледам женски лик који портретишем са три становишта истовремено!”. И он је направио монструма: нос овамо, једно ухо онамо, уста онамо – грозота! Један његов пријатељ му је рекао: ”Знате шта господине? Ви сте себе казнили том сликом, тим монструмом, зато што сте ви окружени увек младим лепим девојкама, а да вас неко ожени овим чудом то би вам била казна”. Сам се казни човек. Пијаница ако пије, није га казнио Бог што је добио цирозу јетре, нити курвар који је ишао са блудницама па добије сиду. Није га казнио Бог него он сам себе, лудошћу својом. Тако да знате да је то, учити сина свога у кући за лепоту, рецимо музике. То је већ јако тешко. Сликарство, исто тешко, али најтеже је морална лепота, да буде жива икона Христа, телесно – то је прави аристократа који поштује и Небеског Монарха, који је рекао:”Будите савршени као Отац ваш Небески!”. Значи, жеља за савршенством је нормална, у нама уписана и зато су деца нормално лепа и савршена, скоро несвесно, зато што нису узели зла од овог света. Још и зато је лепота природна, а ругоба није природна, зато ружан не може да буде равноправни члан у естетици са лепим,а они су то тако у прошлом веку прогласили: Да је ружно, слобода и ропство, да је то равноправно.
БОГАТСТВО ПРЕДАЊА
Даље, није истина што атеистички биолози говоре да је смрт природна – уопште није! Свако има апетит за вечни живот. Нико не жели да умре, а мало дете психолошки до шесте године, ако бака умре кажу му ”отпутовала је”. Оно и нема представу о смрти. А и ми касније, нико не жели да умре, па тражимо онда лекове против смрти да одложимо смрт,а у старости кад видимо да не помажу ни лекови идемо код попова који једини имају лек против смрти, а то је причешће. А зашто Његово тело још има укус хлеба и зашто Његова крв још има укус вина? Да би остало простора за слободу вере јер вера предпоставља слободу, а не очигледност хемије и магије. Јер она је присилна – хемија и магија.
Зато драги моји, то је оно богатство које имамо кроз предање. Када су Словени ковали речи словенске на оној вавилонској кули (када је Бог помешао језике), то је био велики изазов стваралаштва поетскога; сваки је ковао свој језик. И ти генијални људи су сковали реч бог-ат да је корен Бог. Бог је богат и само онај је бог-ат који има Бога у себи после причешћа; и онда склопиш књигу и знаш најглавније. Једино, једина храна нетрулежива је тело Христово и Он је први примерак моштију од Великог Петка кад је умро до недеље Васкрсења, она три дана. А ми имамо (сваки језик има) три спрата: говорни, средњевековни и црквени. Тако је у француском и шпанском – говорни, средњевековни и латински; код нас Срба, Бугара и Руса – говорни, средњевековни и црквенословенски. Ко не зна црквенословенски – Србин, Бугар или Рус, није образован, ко не зна латински међу Италијанима и Французима није образован. Јер образовање иде из култног, најсветијег језика, највишег. Код Хелена има чак пет спратова јер много дужу историју имају – они имају говорни, средњевековни, па онда у Христово доба црквени хеленски (никад немојте рећи грчки јер то је поспрдно име. Латини су их назвали ”мекушцима”. То значи Graeculus, него зовемо их Хелени; то су наши кумови, а то значи светли, светлоумни).
На првом спрату сви су језици лепи јер су човечански, на другом спрату неколико лепших – то је латински, црквенословенски, санскрит и још неки се додају, а на трећем спрату има само један најлепши – то је хеленски. Бог није узео ни свештени језик Старог Завета – јеврејски, ни државни тадањи римске империје, латински, него је хтео тај пагански језик хеленски јер је Видео и знао да су највећи песници и философи ковали речи за Јеванђеље. Зато је наша терминологија најбогатија, а словенски у европској књижевности, једини је успео да преведе реч католики (коју не могу ни латински ни енглески – остала је реч грчка не преведена). Кад ми кажемо ”Соборна”, то је katoliki, Соборна, Саборна, Сабир-на, она која сабира све нације у једну Цркву. Ето то вам је укратко увод, зашто ми толико ценимо, некад се чак и не преводи, па чак и од старојеврејског не преводимо ”Алилуја” – прва општина хришћанска су били Јевреји у Јерусалиму. Тако драги моји. Библија је каже једна књига зато што Нови Завет не постоји без Старог Завета, а цела Библија је кад има оба Завета и Стари и Нови, а осовина Библије која чини да је то једна књига, то је вера да је оно што је обећано у Старом Завету испуњено у Новом. Тако драги, вера је слобода непринудива, неизнудива, као и љубав.
ПРАВА И ЛАЖНА ЕСТЕТИКА
Још једном бих хтео да кажем нешто важно за наше госпођице и даме, а и за мушкарце будуће ђувегије, да девојка није мила зато што је лепа, него је лепа зато што је мила, а милота душе вреди више од лепоте тела. Јесте да по старој хеленској естетици ако је девојка у профилу руска прћастога носа – она има птичији профил – није лепа, ако има као Иркиња пеге – није лепа за старе Хелене. Али деси се овако: да баш та пегава Иркиња и она са прћастим носом Рускиња има милоту душе. И то неки лепотан открије и зна да је то важније од холивудске лепотице. А онда, одкуда та лепота? Само од њене вере! Она зна да је Бог највећи вајар који кроз љубав маме и тате ствара нову живу статуу. Свако од нас је у утроби своје маме био та статуа жива. И зато ми имамо, свако, чак и телесно смо уникати; отисак палца је сваком другачији; то значи да код Бога нема индустрије него уметност. И то је оно главно – да знаш себе ценити, да тебе Бог воли и да си ти усиновљен кроз јединство Сина Божијег који се родио као човек; да си постао усвојени син. Српски народ је најлепше име дао за Божић – Руси кажу ”Рождество”, Грци – ”Рођење”, а ми кажемо: ”Родио се Богић”, на Божић родио се Богић Бата, Божић Бата, наш брат – мали Бог.
Значи то је ново у овом космосу и зато је Нови Завет такав. То је оно што нема ни у једној вери да је Бог постао човек јер у свим религијама света мудраци и мистичари пењу се на планине да би видели своје богове – Хелени на Олимпос, Индуси се пењу на Хималаје да виде своје богове, Јевреји се пењу према Синају, а Синај је онда изгледао за народ као вулкан од оне Божанске љубави, од оног огња, па су Јевреји рекли: ”Мојсије, ми се бојимо, иди ти разговарај са Богом”! А једино у Новом Завету Бог силази са неба, постаје човек, наш брат, разоружан од Божанске свемоћи и иде на крст зато што он зна да људи заражени егоизмом од сатане, од оне змије, не верују да их неко воли, ако тај није спреман да умре за њих. Тако, када мама и тата виде како змија иде на дете, он или она се баце на њу и жртвују неких четрдесет или педесет година живота. Али Христос је безгрешан; није наследио Адамов и Евин грех. Значи, Он никад није имао умрети. Зато је његова жртва бесконачна и он се бацио на космичку змију – сатану, а не неку малу змијицу. Тако да знате – тајна умирања на крсту има анти-смртно дејство и кад онај велики Сатана се слика оно Dance Maccabre (ко зна француски, то је као коло које воде скелети са косом) и он коси главе, а кад је ударио Христа њему је, препукла та коса смрти; остао је само патрљак. Зато за хришћане није више страшна смрт. Тако знате, он је успео да одере његову душу од тела, али није могао да спроведе свој план до краја, а то је да пошаље своје вирусе и црве у његово тело, јер Бог ствара све лепо, а ђаво кад усмрди тек онда украде од Бога, а ово није могао да усмрди. Његово је тело непропадиво, рекох вам, тајна под небом, то су хиљаде километара између олтара у Јерусалиму – Београду – Москви – Токију – Вашингтону – Јоханезбургу, хиљаде километара, а на сваком олтару хлеб и вино се претворе у тело и крв Христову. Али, нема толико хиљада телеса Христових колико има олтара наших православних. Ту је увек оно једно тело, Вазнесено. Шта је ново у Новом Завету? Он може да изађе из утробе кроз трбушне мишиће своје маме без царскога реза, а она остаје девојка; тако излази и кроз камену плочу из гроба која остаје запечаћена; улази кроз закључана врата у собу где је био сумњајући Тома да га додирне, а у Вазнесењу на очиглед свих ученика својих Он се диже, не да маше као птица, већ подиже руке и одлази кроз облаке и кроз усијане звезде, без скафандра, без авиона. Такво ћемо и ми тело добити.
И тако драги моји, ми се боримо против смрти једино усвајајући једног од Тројице који је постао човек и у том своме телу човечанском је донео све те енергије о којима сам говорио. У Његовом мозгу је свезнање Божанства без школе јер је Он Вечни Син. У Његовим очима енергија лепоте Божије која је надсексуална, тако да се Марија Магдалина дворска блудница загледала дубоко у Христове очи,и блудница је постала калуђерица! И тако значи, у његовом срцу је сав Огањ Божанске Љубави. Е то је наша храна у причешћу, а његово тело је непропадиво. А имате два начина мишљења: логика и логистика. Логика – то је мишљење на пијаци, да знаш геометрију, аритметику, да те не преврну на пијаци, али постоји један виши начин мишљења, а то је логостика. Јустин је увео, да се и у српски језик уведе реч Логос, а не ”реч” која је женскога рода (као код Вука), јер онда кад ти кажеш ”реч постаде тело”, а овако ми кажемо: ”Христос постао је Логос”. И Логос и Христос је мушка именица. Зато је једаннашао да је требала мушка именица, а не ”реч”, па је нашао да је ”Смисао” – У ПОЧЕТКУ БЕШЕ СМИСАО! То је именица мушког рода и то више Србину говори – ”У почетку беше Смисао!”
www.pravoslavna-srbija.com
RSS