Ватре Ивањске
Прошло је доста година
Вило и Роткињо Моја
Колико само сеоба носим у овим костима
Да понекад цвиле и туже
Сјета се на њих к’о хрђа залијепила
Ево сам Ти будна
Сан ми прекинуле Ивањске руже
Из оног вјенчића који си ми плела код предачког извора
И шаптала тихо
Ноћас и увијек скочи високо и гледај према звијездама
А ја теби говорила
Хоћу Вило, ма шта било
Само ми Ти потрај што дуже
Сабрала сам ноћас шаку свитаца
Свјетлуцају Ивањем попут малих небеских тијела
Трава ми се у косу заплела
А ватра Ивањска душу ми опекла
Далеко од Извора
Немам с’ ким кријес упалити
Недовршен вјенчић крај узглавља стоји
Трнова Ружо, а Ти си ми рекла
Да ми никад и ништа не смије фалити
Кад се сјутра три пут заустави сунце
Ивање Моје за Твојом пјесмом највише жалим
И то што си срце звијездама предала
А ја сам хтјела да се у њега заувијек завучем
Па сад сваког празника умјесто кријеса, свијећу палим
Трнова Ружо за све ми фалиш
Александра Петровић Матић
RSS