Владимир Радовановић, рођен 1964.у Чачку.
До сада сам објавио, три књиге кратких прича, “Недовршено”,”Плес жене лептира” и “Таштина празнине”.
Сада у доба короне, покушавам, да уобличим радну верзију романа “Месечева улица”.
АВЕТ
Пустош је владала на прелазу између два годишња доба. Буђење пролећа никада не може бити ружно, увек је лепо, као рађање новог живота. Али Виктор је био сам, сударао се са собом на пешачком прелазу или било ком делу улице, града, трга. Знао је да је сам, али то није примећивао, јер нестали су сви, баш сви у омеђеном простору авети.
А он, славио је ослобођење, после низа…кога се није сећао, јер заборавио је реч…он је био ослобођен. Гвоздене завесе самице пале су од себе, попут сваке лажи, на вратима кавеза нико више није куцао у било које доба дана, урлици, претње, крици, нестали су…
Сударивши се са собом, по ко зна који пут, осмехну се на два лика која су треперила пред њим, насмејани и радосни, мамили су му осмех…осмехивао им се не знајући ко су. Светлуцањем очију, један, па други пар, говорили су му да су на најсигурнијем месту, али не, желели су му рећи… Небитно, сама ће њихова реч засијати у његовом уму, када на неком месту у гужви усамлјености, поново додирне себе у нехотичном судару са собом.
Осећао је, да му…светлост обасјава лице…није осећао олово у тешким корацима…чинило му се да је… Срећан???Да су све …сви…плесови демона испарили и он је поново…
Умирале су…авети…у граду…лажи су… а он се сударао са собом, на сваком кутку…или са сопственом…
Није се сећао свих…само је био збуњен…зашто никога нема и где су нестали…жели да са њима подели…
Сунце је било на врху неба, сјајно, моћно, прелепо…у граду где су…
RSS