ГЛАС ТИШИНЕ
Кад сутон пучину пурпуром заруди
и разлије румен на таласе вреле,
кад јата галеба лете ко стријеле,
а крици им надимљу распете груди…
Тад у мени гипки клопот чегртаљке,
од чувства и нагомилане тишине,
расипље се свуд ко честице прашине,
у вртлогу продорног звука пиштаљке
док моја душа, ко устрептала струна,
у затомљеној ноћи, немира пуна,
вриштећи дотиче тек зарасле ране…
А кад сумрак роди златну шкољку јутра,
с Божијим гласом у себи слутим сутра,
а с њим тишина, најгласнија постане.
Славојка Кокић
24.09.2021.
RSS