Говор племените уметности
Умети обратити се људским срцима –
Каквог ли благослова, какве части.
– Барбара Билингсли
У тематском и садржинском смислу, српска књижевност има широки распон, који се креће у смеровима стваралачких интересовања песника, од којих су најбитнији чиниоци духовни и ментални склоп ствараоца, а самим тим и утицаји на којима је градио свој стил и своја стремљења. Оно што је засигурно велико богаство за књижевност једне земље је појава младих песника и писаца, који својим стваралаштвом најављују нове тежње и стилским плурализмом нам представљају лепшу слику света, који незаустављиво понире у материјализам и плиткост идеја, дави се у бујицама непотребних и сувишних информација, па се често млад човек погуби у њима, не могавши да разлучи битно од небитног, истинско од површног. Захваљујући тим младим људима, који се отргну понирањима, ми видимо светлу будућност уметности као стила живота, а једна од њих је и песникиња Невена М. Ивановић, која нам својом литерарном речју отвара нове путеве, све оне што воде ка архитектури уметности, као потребе, као стила и као неминовности. Књига поезије Срце на папиру, ауторке Невене М. Ивановић лирска је опсервација, чије мотивске наговештаје налазимо још у самом наслову. Било да пише о љубави, положају човека у савременом свету, о песнику, о емоционалним бродоломима, о религији, о лепоти живљења; песникиња пише о свему оном што је у њеном видокругу, пратећи свој унутарњи глас и дајући свим тим појавама и мотивима обухватнији смисао. И у свакој тематској одредници, њено је срце на папиру, Невена осећа свет својом лирском мисаоношћу, налазећи поред црне и беле боје још мноштво нијанси.
Прва песма у збирци, а можемо рећи и пролошка је Рађање човека, и управо је она симбиоза свега реченог, отелотворује песникињин однос према животу, огољујући њену душу, препуну разумевања и подршке и за оног палог, и за оног неодлучног, и за оног ко схвата суштину живљења, пантеистички закључујући:
Човек се рађа из свих извора
овоземаљских лепота.
Његово је савршено несавршенство.
Човек је најдрагоценије дело живота.
Песникиња Невена М. Ивановић у свом песништву нема нуминиозности, симболистичких и надреалистичких слутњи, већ је њена стваралачка оријентација оно реално, опипљиво, све што је у непрестаној интеракцији са човеком, где су метафизичке зебње каткад само у наговештајима. Људска тежња за лепотом, добротом, љубављу, разумевањем – њена су лирска начела, она их слави као најсавршенији облик Божијег дара човеку. Љубав је централни мотив већине песама у овој збирци, прошла, она пуна опроштаја и разумевања, као и она која се збива у садашњости. Од првог сусрета на празник Благовести, од прве чежње, чулности и првих додира. У тим песмама видимо како се у срцу једне жене комешају осећања, како жена воли свим својим бићем и предаје се несебично тој љубави. Однос мушкарца и жене у вези, заједничке препреке, слабости и снаге, све оно што чини њихову повезаност. Те песме имају особену композицију, где су тренутне емоције покретач за писање. Онда оне постају нека врста лирског дневника и чине да нам се пред чулима простире читава панорама осећаја, који варирају од нежности, па све до притајеног бола, и такве песме су својим основним идејним склопом у правом смислу аутопоетика. Песма Срце на папиру, по којој је и читава књига добила наслов је о поступку стварања песме. Где је песма у пренесеном значењу срце на папиру:
Стрпљиво корачам Путем до Куће
док остављам срце на папиру,
јер сам тек онда у потпуности цела
и живим у спокоју и миру.
Ови стихови као да потврђују мисао Салвадора Далија: Рај није горе, већ у срцу човека. Јер кад смо у миру и хармонији са собом, у свом срцу, онда смо у хармонији са читавим светом.
Заправо, песникиња Невена М. Ивановић нам својом поезијом открива сву лепоту уметности као потребе, уз помоћ које може славити љубав, доброта, лепота, јер их још увек има. Она је једна од песника који у свему око себе види племенитост, јер је она огледало њене душе, па тако и њена поезија постаје говор племените уметности, одраз литерарног наслеђа дубоко укорењеног у културну меморију.
Невена Милосављевић,
проф. српске књижевности и језика
RSS