ДРИНА
пријатељу Дејану Спасојевићу.
Кад се ружноћа лепоти наруга,
радост тишине израњаве крици,
погледе обоје крвави видици,
живот застаје као мисао.
Јаук јутра ветар носи,
дубоке снове свирепост грди,
рибе налазе мир испод бола
и врбе тугују као људи.
Кад се зло сакрије у време,
кривудава туга поново почне да воли,
ракови крену бистром надом,
зелену тајну сећање боли.
RSS