Избјегавам базене викендом и празницима. Не волим гужву. То долази с годинама. Одем данас са Лакијем, послије посла, радни дан, мислим неће бити лудница. Међутим, крцато, а каква је температура није ни чудо. Нађемо некако мјесто између једне породице и двоје тинејџера. Уђемо у воду, поквасимо се и расхладимо.
Лаки налази неку екипу са Ковиљуша. Одлично, неће му бити досадно, а ја нећу морати да стално, због њега, будем у води.
Златна хоризонтала, мој омиљени положај. Бар ћу се одморити, мислим у себи, али како каже она народна: „Не да се сиротињи ситно самљети“.
Прво су почеле муве, па мрави, па неке непознате бубе. Изнервирам се, устанем, отресем се, сједнем. Жена до мене пријетећи опомиње мужа.
- Само ти гледај!
- Па нећу жмирити – одговара он хладнокрвно.
– Па не мораш ни буљит за сваком гузицом, али гледај вала, само то и можеш – заврши она ликујући!
Муж се обазире око себе, гледа је ли неко чуо. Правим се да нешто тражим по торби.
Тинејџери, с моје друге стране, кидишу на цигаре и једно на друго, слобода из њиховог угла.
Један истетовирани Аполон из прошлог вијека, шепури се око базена као паун по сеоском дворишту. Флертује са дјевојчурком, која изгледа старије него што стварно јесте и ко зна како би се тај флерт завршио, да његова љепша половина није пришла и страсним пољупцем показала ко је кока, а ко пилићи. Издоминирала, врла госпођа.
Уђем поново у воду. Дјечак од три-четири године зове тату:
- Пишки ми се!
- Малоприје си пишо. Шта ти је?
- Не знам, пишки ми се!
- А, јебо га ти, пишај у воду, не могу стално излазити.
Дјечак погледа око себе, оћута, умири се, а онда му лице доби блажен израз.
Обли ме топлина, као онда када је мене и рођака на мору запишала једна госпођа. Топли талас сјећања. Музика од Мице Трофртаљке (стварно је била Мица) до Дина Дворника. Сад већ ситничим. Чангризава сам. Докона.
Жена испред мене скида бретеле, сваки пут када се слика, пући усне, провлачи прсте кроз косу, кокетира. Мислила сам да је то, ваљда, све за данас.
Одем у ВЦ, а тамо нека жена,мајка, краљица, међед, није пустила воду. И ми се као нешто батргамо, хоћемо у Европу. Е ,кукала нам мајка, нећемо ми нигдје, још сто година. Вратим се по Лакија. Идемо, не могу више трпити, а не могу вала ни у базен!
Улазим у ауто. Температура седамдесет, једва дишем. Неће да упали. Моја црвена звијер ни да се јави. Једва га некако покренух. И тако запишана, а умало и упишана, стигнем кући. Истуширам се, скувам кафу, отворим хладно пиво и изађем на балкон, у хладовину. Ипак… Живот је лијеп!
Снежана А. Топаловић
RSS