Завирим…
Завирим у своју душу,
чујем како дише,
Осећам,
Осећам, све на Љубав мирише.
Осећам твоје срце
како у даљини куца,
и како тихо дише твоја душа,
моју душу инспирише.
И врба и јоргован су олистали,
К’о оног јула у Долини Јоргована,
И ми смо с њима бољи постали,
Печат љубави утиснули,
На дивном месту се састали,
осећаје понели,
осмехом се опијали,
И друге задивили.
Сећаш се и ти?!
Носталгија ме тера
да ти ове стихове пишем,
И Љубав да дишем.
Ни ваздух ми не треба више,
Кад без тебе и крај тебе
Без даха дишем.
Јер, када и ти у мојој души завириш,
Или у својој провириш,
осетићеш чежњу сву,
и мислима бићу поред тебе,
поред тебе, баш ту.
Бојана Мицић
RSS