Алекса је био од оних заборављених, одгурнутих, тихих верујућих стараца високих врлина, приличног знања, био је човек прошлости,
заклети чувар далеких истина, из времена када су људи били људи. Почеше одједном да му се данима смеју, повлаче га,гуркају,тјерају шегу са њим.Мали духом и млади, нису знали колико не знају.Живот је старцу постао казна.Није могао више чудити се себи,убио се једног одласка Сунца увређен животом,учинио је то из старог породичног пиштоља који је предак или добио,донео или као трофеј освојиио.Бити спрдња, некима ружна навика, сметати, није важно како, али сметати.
На хартији искиданим словима оставио је записано: ,,Већ до краја дана сметаће те сами себи,запињати о властита ружна дела,а кад једном у раку упаднете,а мораћете жуљаће вас нељудскост.
Андреја Ђ.Врањеш.
RSS