Разговарамо поводом Дринских књижевних сусрета са другонаграђеном ауторком на конкурсу за најбољу необјављену збирку пјесама, Милицом Миленковић из Ниша.
АСинфо: Ваша збирка пјесама „На пола копља“ на конкурсу АСоглас издаваштва освојила је друго мјесто, честитамо на томе с обзиром на конкуренцију која је ове године била јака са више од 50 пријављених рукописа. Реците нам нешто више о поменутој збирци.
Хвала Вам. Пре свега захваљујем стручном жирију на овој награди као и АСоглас издаваштву што је региону омогућио учешће на оваквом конкурсу утемељујући вредност књиге као највишу вредност културе наших народа и језика те именовао фестивал Дринским књижевним сусретима одајући почаст реци Дрини, симболу међу рекама Балкана, да нас убудуће не раздваја већ спаја у ономе што је изнад наших материјалних граница, а то су духовност, уметност и култура. Рукопис поезије са радним насловом „На пола копља“ суштински је структуриран међу темама које у нама изазивају жалост и како у истоименој песми исписујем, оним темама које „заставе наших срца спуштају на пола копља“. Кроз неколико циклуса у рукопису, од којих су најзначајнији настали на прототексту епске песме Зидање Скадра и свадбеним лирским песмама, та туга изазвана је жртвовањем жене и љубави зарад историје. У овој збирци преиспитујем судбину малог човека у великој историји века, како би то Михиз казао, покушавајући да покажем да је свет емоције и живот појединца вреднији од парадокса који државност поставља пред нас.
АСинфо: Шта сте до сада објавили и које су то теме које вас као аутора највише дотичу то јест које највише обрађујете у својим делима?
Мој литерарни опус већ сада броји десет наслова, четири уметничких и пет научних књига од којих је једна посвећена мојим критичким радовима, а друге су приређена издања. У поезији преиспитујем теме из прошлости и наше традиције кроз призму савременог света и нашег данашњег колективног несвесног које нас као народ одређује. У мојим песмама најчешће је лирски субјекат жена у улози мајке, као жртва система, али и стуб породице и друштва. Када су у питању приређена издања посебно издвајам дело песникиње Гордане Тодоровић (1933-1979, Београд), неправедно заборављене српске песникиње, чији сам приређивач и мост за ново читање. Гордана Тодоровић је друга српска Десанка и надам се да ће њено песничко дело које броји око три стотине песама врло брзо бити валоризовано те да ће ученици у школским клупама од најранијих дана имати прилике да се сусретну са њеном хуманом поезијом високих естетских домета.
АСинфо: Кажу да награде нису битне док их човјек не почне да добија. Како Ви гледате на то, да ли су за Вас битне књижевне награде и које сте до сада освојили?
Мој улазак у српску књижевност дошао је са првим наградама Фестивала поезије младих, Фестивала културе младих Србије, Тимочком лиром, наградом Ратковићевих вечери поезије, али и оним наградама које нисам могла да реализујем, јер су дошле у исто време када и ове наведене. Чудно звучи сада, али ја сам песникиња која је одбила неке награде сматрајући да ће оне добро донети онима који су у том тренутку стајали иза мене у реду. Отуда се целог свог живота водим солидарношћу и великим поштовањем према колегама, и старијим и млађим, јер старији вреднују наше дело, а млађи су једнако устрептали као и ја на саму помисао да ће добити своју прву књигу на неком од најзначајнијих конкурса у Србији. И моја књижевна критика развијала се почев од најужег избора за награду „Андра Гавриловић“ до награде „Мирко Петковић“ ове године. Такође ове године је као круна мог песничког рада дошла и награда „Стражилово“ за збирку песама „Испоснице“, најбољу књигу објављену у Бранковом колу. Отуда су ме и Дрински књижевни сусрети изненадили наградом омогућивши мом делу да буде представљено и у Републици Српској где сам прошле године била учесница Међународног књижевног фестивала у Бањојлуци. Награде су знакови поред наших путева којима ходима и путокази за нова певања. Зато је важно ко, како и на који начин младом књижевнику додељује награду. У својој радној соби имам зид на којем чувам све ове награде и плакете иза којих стоји Министарство културе и информисања Србије, а које сведоче о мом прегалачком раду, образовању и личној вредности. Свака награда за мене је потврда да моје дело припада и мом народу и да доприноси очувању и креирању његовог националног и културног идентитета.
АСинфо: Порука читаоцима за крај овог разговора…
Поздрављам све читаоце Ваших медија и позивам их да нам се придруже 27. септембра на додели награда, јер књижевност је део живота, она не постоји ван њега и дубоко понире у њ. И причом и песмом. О томе је за навек најлепше говорио Иво Андрић, наш једини Нобеловац који је први пут прогледао код моста, баш на вашој Дрини. Тај његов далеки духовни вид у будућност, са разјашњењем прошлости наших народа, чврсто верујем данас, и нас је предодредио за нова сусретања и нова стремљења у књижевности.
RSS