АСинфо: Од када пишете, шта сте по занимању, чиме се бавите? Реците нашим читаоцима реч две о себи.
Милош: Пишем од своје осме или девете године, и то сам почео тако што сам видео на школском паноу песму „Тамо далеко“, али је нисам запамтио. Но, пошто ми се много свидела желео сам да напишем нешто слично и клупко је полако почело да се одмотава.
Несуђени сам богослов, иако ми је била велика жеља стицајем неких околности завршио сам Железничку школу, смер Електротехничар СС постројења, што је и у породичној традицији. Уписао сам такође и Вишу железничку коју тек треба да завршим. Био сам стипендиста, одличан ђак, и добио посао. Међутим на том послу нисам пронашао оно основно задовољење човекових потреба у данашњем времену. Радио сам сезонске послове, па на грађевини као физички радник, након тога монтер скеле, да бих у једном тренутку пронашао себе у креативној слободи рада са дрветом. Стварам своју малу радионицу, и сада већ радим по договору неке серијске послове за туристичке агенције, продавце сувенира, итд.
АСинфо: Од када пишете поезију, које врсте песама? Шта за вас значи писање и каква је ваша ангажованост на пољу књижевности?
-Као што сам већ навео, почеци су ми били у првим разредима Основне школе. Прво се то јавило као нека занимљивост, да би ми данас то писање постало потреба, као унутрашња борба, бунт, и све оно што дирне душу, она за собом то оставља као траг у стиху, некад писан осмехом, некад сузом, али увек искрено. Пишем љубавне, родољубиве, мисаоне, духовне… Уствари која год да је врста песама које пишем, у свакој, па чак и љубавној увек код мене постоји та нека духовна вертикала и поента. Многима се учини на прво читање, као неко мудровање, или философија, али то је све у свему само један постамент основа духовности и вере. Иако позиван и захвалан на томе, од стране неких часописа и удружења, слабо сам ангажован, јер то није примарни циљ мог стваралаштва, прва ствар коју тежим да учиним својом песмом је постигнута, ако бар један стих код некога изазове лепо осећање или осмех, а као друго, остављам једно сведочанство времена у ком живимо, за нека будућа поколења која ће боље схватати шта сам хтео да кажем, силно говорећи тихим писањем.
АСинфо: Какви су ваши планови, имате ли у плану ускоро објавити књигу?
Милош: Не размишљам о томе. Највероватније би ме било срамота да објавим књигу, да то буде све упаковано у неко мирисно, ново издање, док великани не само српске, већ и светске књижевности развлаче мишеви по градским бувљацима. Чекам неко боље време када ће читање и писана реч бити не популарни, већ важни као некад, за опште просвећење. И ово није моја порука другима да не пишу и не штампају своје књиге, то је нешто само мени својствено, особена идеја која може за друге да буде погрешна, али чак и као таква да само мени одговара. Апропо наведеног, морам навести да са великом радошћу очекујем Вашу књигу, која је нешто сасвим посебно и другачије, нешто чему се човек може изнова враћати и извлачити нове анализе. То је суштина праве књиге која је данас реткост, па ето можда кад досегнем бар половину те садржајности можда нешто и објавим.
АСинфо: Поред поезије, ваши таленти су свирање гусала, говорење поезије, као и појање молитви и хришћанских песама, затим и столарство, обрађивање дрвета и прављење сјајних корисних ствари, а тако и оних декоративних. Можете ли нам нешто рећи више о томе?
Милош: Тако сам васпитаван, због чега сам данас најзахвалнији мојим родитељима јер су они управо посејали свако то зрно доброте у мени. Волим нашу традицију,обичаје, можда и због тога што генезом повлачим наслеђе из различитих српских крајева : херцеговачких, босанских, црногорских и наравно Матице, мајке Србије у којој сам рођен, тачније у Ваљеву колевци православних Светионика, Светог Николаја и Светог Јустина. У неким школским данима имао сам наступе са рецитацијама, са драмским секцијама, у ликовној и литерарној уметности због чега сам доста пута и награђиван. Кулминацију неких најлепших писаних стварања отпочињем у средњој школи, на чему сам посебно захвалан професоркама Српског језика, Светлани Братић и Милијани Добросављевић, које су ме подстицале да пишем вероватно препознавши то у мени.
А рад са дрветом, па ту сам опет пронашао неку блиску са Богом. Јер док радим ја се и молим, стварајући тако уско повезана дела са нашом вером и славословљима, у виду малих олтара, дуборезаних иконостаса, рамова за иконе…
АСинфо: Живимо у свету када је материјално изнад духовног. У свету поремећених вредности. Шта за вас значе вера и духовност?
Милош: За мене су вера и духовност све, сав смисао мог живота и мог стварања. Навешћу први стих из 44. Псалма који у неколико речи то најбоље описује:
– Тече из срца мог реч добра; рекох: Дело је моје за Цара; језик је мој трска хитрог писара.
АСинфо: И за крај, шта бисте поручили младим ствараоцима и људима, који су изгубљени у метежу када су у истој равни постављени кич и уметност?
Милош: Да пишу искрено, не поводећи се никако за укалупљеним нормама, већ да пишу како им душа налаже, јер је то оно што се распознаје и вреднује више од сваке правилне метрике или риме. Многи савети неће им бити добронамерни , нека послушају а не морају да усвоје. Само нека буду своји и успеће, нека се играју са речима, али не и са осећањима. Нека рађају нове мисли, нове правце, и сваки ветар иза првог ком успеју одолети биће све слабији, а они јачи, истрајнији, који ће једном, можда, додирнути звезде.
Разговор водила : Невена Милосављевић, професор српске књижевности и језика
RSS