Аутор : Славица Булајић, Никшић
Исповијест Џекија , уличног пса
Ова прича је написана за све људе овога свијета , велике и мале , а доћи ће само до срца оних , који искрено воле све псе , и третирају их као жива бића чији животи нијесу мање вриједни од људских .
Здраво , ја сам Џеки . Да , носим познато псеће име , које потиче из времена када раса паса није била битна. Ја сам обичан пас , црне боје , с бијелим биљегом испод врата . Нијесам неки огроман пас , али сам храбар и неустрашив. Имам крупне кестенасте , радознале очи и мало веће уши . Длака ми је дуга , али ми одговара зими кад је хладно , али љети не. Буде ми вруће и разне бубе ме нападају . Али доста о мом изгледу , вратимо се на име . Дала ми га је једна жена која ме је хранила близу своје куће. Сад ње више нема , па је нестала и љубав коју сам добијао . Остало је само звучно име – Џеки , које данас у овом окрутном времену означава неке , како би их чудни људи данашњице назвали , џукеле . Ја не знам какви смо то ми пси џукеле . Исти смо као други пси , само што , не својом вољом , живимо на улици. Имамо четири шапице , реп којим вртимо када смо срећни , а који и скупимо када смо уплашени. Ту је и дугачки језик којим показујемо љубав неком , ко нама да љубав. Красе нас мале слатке њушкице и безбрижне , али доста пута уплашене очи. Волимо да се играмо , скачемо , трчимо . Па по чему се ми разликујемо од других паса ? Зашто нас тако зову ? Зашто смо ми заслужили да спавамо на улици , а други пси , са неким тобоже модерним именима , у топлим домовима ? Њих нико не назива џукелама. За њих се утркују , ко ће их прије купити и више новца дати , а нас не желе ни да нахране , а камоли удоме с улице . Али има и њих који несрећно заврше. Досаде људима , не буду им више занимљиви и избаце их . Онда и они постану џукеле , као и ми . Нијесу више модерни , са скупим повоцима , квалитетном храном , чак и одјећом коју им облаче. Препуштени су на милост и немилост улице . Они се теже сналазе , јер нијесу навикли на овај сурови живот. Неки се привикну и уклопе с нама , неки нажалост не.
Мој пријатељ Роки је , како он себе назива хаски пас . Сиво бијеле боје је , плавих очију . Кад је дошао код нас био је мршав , кост и кожа . На то је утицало доста фактора : није био способан за тражење хране , туга и бол су га изједале изнутра. Сад се опоравио кад је у питању спољашњи изглед , али га и даље изједају унутрашњи немири . Често тужан зна да ми прича о свом некадашњем дому , и како је био срећан. Купили су га док је био мало куче. Живио је у великој пространој кући , и имао само свој лежај . Уживао је . Вољели су га , можда , у почетку . Слатко куче , био им је занимљив . Он је њих искрено волио , без неких задњих намјера. Као што сваки пас искрено воли. Како је одрастао , досадио им је . Све мање и мање су водили рачуна о њему , и на крају су га избацили овдје у граду , близу контејнера гдје живимо моје друштво и ја . Био је преплашен , разочаран . Није могао да схвати зашто су то урадили . Зар је сва та наводна љубав , играње с њим и мажење , била само једна велика лаж ? Дуго му је требало да се навикне на живот с нама, на храну коју , ако имамо среће нађемо , или нам је неко баци . Али помогли смо му да се привикне на улични живот у чопору с нама . Ја га искрено , баш и не могу разумјети . Мене је мајка на улици оштенила . Сјећам се само буке и вике око нас , њеног цвиљења и јаукања . „ Поново се ова кучка оштенила . Треба их бацити“ . Убацили су нас у један пакет и негдје повели . Цвиљење , јаукање , нећу никад заборавити . Послије имам прекид филма . Знам да сам се створио близу куће од жене , која је касније о мени бринула , а које сад нажалост више нема . Она је једино људско биће које је постојало у мом животу , а топли дом никад нијесам осјетио , па ми и не недостаје . Али буде ми жао Рокија , и надам се да ће некако заборавити људе који су га издали . Вјероватно тешко , јер пас тај окрутан чин никад не може схватити . Ми кад волимо , волимо , не остављамо , не издајемо . Зато и не можемо схватити поступке људи . Има их доста у мом друштву које су људи одбацили као старе крпе. Мина , куја која има осам година , прије годину дана је дошла на нашу територију . Средњег раста , жуте кратке длаке , с умиљатим погледом. . Мршава , уплашена , с ранама по тијелу . Она није никаква „ раса“ , већ обичан нормалан пас , као што смо сви ми пси на свијету , само су људи направили подјеле. Она се брзо укључила у наше друштво , јер је у нама видјела ослонац и заштиту , без обзира што смо на улици и што нам свакодневно пријети опасност . Мина је изнијела детаље из свог бившег живота , с великом муком и тугом у очима. Њу су као куче добили на поклон. Дјеца су је мазила , грлила , играла се с њом . Одрасла је. Живот јој је био доста фин. До неке шесте године . Тада се све промијенило , срушио се дотадашњи свијет идеалног живљења с људима. Изненада су , без икакве најаве , у кућу довели другог пса . Куче које су купили , неку специјалну расу , чијег имена Мина не жели да се сјећа . Она је постала вишак , који је завршио у шуми , јер је модерно куче заузело њено мјесто . Није знала шта да ради . Била је изгубљена , разочарана , бијесна , тужна . Дању и ноћу је лутала . Нашао би се понеко добар ко би јој дао нешто за јело , помазио је . Али гдје постоји добро , увијек је присутно и зло . Тако је и Мина окусила злу страну живота на улици – батине , шутирање , ујед од стране других паса. Већином паса из топлих домова , које власници пусте да се тренирају на беспомоћним уличним псима . Живот је од раја постао пакао . Али ипак , некако је преживјела и придружила се нашој дружини . Кад нијеси сам , све је лакше . Дани нам пролазе уобичајено . Борба за живот . Има дана када нас послужи срећа , па будемо сити и одморни. Нађу се добри људи који нам оставе храну и воду. Тада мрзитељи паса мирују , па можемо одахнути и одморити . Али исто тако буде тешких периода . Љети , кад нам је вруће , и жедни смо , осјећајни људи који нас воле , и жале , оставе нам воду. Али дођу они мање емпатични којима сметамо , који нас без разлога мрзе , и проспу ту воду из ријечи : „ баш треба вода овим џукелама , нек поцркају“ . И наравно , ако је неко од нас у близини , са великим задовољством нас ишутирају . Зими је друга прича , исто борба за овај сурови живот који нас је задесио . Кад се спусте температуре , многи од нас умру од хладноће. Неки би да се склоне у улазе зграда , али већина станара са накостријешеним и тмурним лицима , једва чека да се докопа тољаге и ужива у нашем болу и јаукању. Ко преживи , преживио је . Свакодневно нам је живот угрожен . Неке моје познанике намамили су храном : „ Дођи куцо дођи“ . Послије неколико минута , пали су на земљу . С балом на устима , с болом у цијелом организму. Отровали их . Уживали су у њиховој патњи.
Какви сте то ви људи ? Каква сте ви бића ? Није вам довољно што патимо на улици , због вас , него нам још и ту патњу сваким даном увећавате. Чуо сам и за неке азиле , склоништа за псе . Круже приче да тамо псима недостаје храна , вода , почну јести једни друге , постану агресивни . Неки се , ако имају „среће“ поново врате на улицу и испричају ужас који су тамо видјели . Вођени том причом , бјежимо од злих људи који хоће да нас ухвате и тамо поведу . Зашто нас не склоне на неко фино топло мјесто , пуно хране и воде , гдје ће нас мазити , пазити и вољети ? Зашто ? Да ли смо ми криви што постојимо ? Шта је са изреком „Пас је човјеков најбољи пријатељ“ ? Да , јесте пас. Али човјек више није . Човјек је издао свог пријатеља и пустио га да пати . Зашто неки људи уживају да нас туку , шутирају и муче ? Да ли могу да схвате да и ми имамо душу , осјећаје и сузе ? Да се и ми рађамо да би живјели , а не да нам они насилно одузимају и загорчавају животе. Људи да знате једно , живот сваке „ џукеле“ , како нас ви називате , вриједан је као и живот сваког од вас .
Ја , Џеки , остајем у нади да ће ова моја прича омекшати већ окамењена срца људи и да ће почети на моју врсту да гледају као на жива бића која су им некад била најбољи пријатељи
Аутор : Славица Булајић, Никшић
RSS