Чија ли је оно испружена рука,
Кога ли је толика натерала мука?
Ко ли тугу, сузе у очима крије,
Ко данима хлеба окусио није?
Ко понижен моли оне што су сити,
Чије ли се срце уздасима кити?
Јел’ од Бога ово награда ил’ казна,
Испружена рука да остане празна?
Скамењена тако, пролазнике моли,
Новчић, мрву хлеба или зрно соли.
Да окусе нешто сува, гладна уста,
Ал’ његова рука остала је пуста.
Пролазници слепи, свако очи има,
Нико срце нема, пустош у грудима.
Та невољна рука још на углу моли,
Залуд опомиње, никог да заболи.
Одједном засија, одело просјака,
Ореол се спусти сјајни са облака.
Не то није просјак, то се неко крио!
То је браћо мила Господ Христос био.
Милан М. Тривунчић
( из збирке Извор Православни
Бања Лука, 2013 )
RSS