Пише: Драган Вукадиновић
Ми Срби народ смо који припада првој и старој Цркви. Та наша црква, у временима окупација, чувала је наш индетитет, писмо, чувала је нас.
Међутим, Црква није зграда у коју људи обављају молитве. Црква није ни храм, колико год да је стар. Црква је стање духа, Црква је – из Откривења – невјеста Господова.
Нашу цркву јесу нападали многи освајачи, али се никад нису трудили да је погасе, а с тим да нестанемо потпуно. Османлије јесу турчили хришћане, али нису нападали Цркву. Чак комунисти, Цркву као институцију нису дирали.
Нешто језиво је на помолу. Опасност која се само наслућује.
У Црној Гори доноси се закон о такозваним вјерским слободама. Тај закон са собом доноси могућност одузимања црквеног земљишта, заједно са свим инсталацијама на њему.
То по себи није страшно у тој мјери, јер закон напада материјално. Опасно је сљедеће: послије отимања материјалног, услиједиће брисање духовног. Услиједиће нестанак православља у Црној Гори.
То не ради освајач, ни НАТО, ни Америка. То ради, на први поглед, сестринска црква. Она је то симболично урадила на други дан слављења рођења Спаситеља, по њиховом календару.
Међутим, пошто се она изродила из прве Цркве, њен напад је утолико злоћуднији.
Ватикан је покровитељ државе Црне Горе. Намјера је обалом Јадрана стићи све до православне Грчке. Дугорочни деценијски подухват.
Негдје су нације остављане и преживјеле су, негдје не.
У нашем случају, неће постојати Срби католици.
НЕЋЕ ПОСТОЈАТИ СРБИ УОПШТЕ.
Ово је за православне Србе, предвечерје Kристалне ноћи.
RSS