На Дунаву, на левој обали седео је на клупи озбиљан млад човек, на увек истој клупи изрезбареној краћим женским именима. Зурио је чекао, није знао кога у живом протоку, људи, ствари и времена, хтео је да погледа напокон у леђа монотоном дану.
И док се снебивао хоће ли устати и кренути у правцу одакле већ деценијма долази, изненада се појавила непозната жена средњих година и са краће дистанце га упита :,, МОЛИМ ВАС КОЛИКО ЈЕ САТИ“? Рекао је да не зна јер нема сат,имате ли телефон,немам нервозно,неубичајено за њега уморан од недаћа којих је тих дана имао на претек одговори. Није у први моменат знао шта је тој жени, зашто инсистира толико, одакле јој толико куражи. Настави упорнија, желећи доћи до њој знаног циља подпитањем, оставили сте сат и телефон код куће? Не, не, немам ни сат ни телефон. Како немате сат? Не треба ми, одговори. Зар се у времену може без сата упита са чуђењем, не интересује ме време. А како може да Вас не интересује? До сада је време газило мене, сад ја газим њега. А да нисте ви малко у свом свету, пре него што је хтела добити одговор, она га погледа дубоко продорним погледом, негде где није могао да докучи.Близу је становао, устао је и журним ходом као да се склањао од нечег опасног ,одлучи да напусти свеукупно дешавање. Дошао је брзо до пред врата властитог стана , од реке стан је био близу дунавског парка, она га је пратила, био је црн, висок,атлетски грађен и рекло би се врло свој. Убрзо се огласило звоно,када је отворио врата угледао је њу ,чуо је опет онај исти алт. Ја сам Инес, јел могу код Вас на кафу, али ја не пијем кафу,добро онда може чај. Ушла је скоро као у свој стан, на музичкој линији чула се Арсенова композиција (ОНО СВЕ ШТО ЗНАШ О МЕНИ), он пристави воду за чај у неком изханђалом кувалу, када је био готов, понудио је гошћу, сео на фотељу да погледа ауто карту коју је добио уз новине . Осетио је иза леђа додир њезиних руку, била је искусна , Јесте ли ожењени, шапатом? Да да јесам,па где вам је жена, отишла је у Пољску ,обилазак Кракова.Више ништа ниј било у снази ума .Обоје препуштени заносу ломили су време уздасима.Следећег јутра је отишла вани пре његовог буђења.На столу цедуља и кратак текст.Не тражи ме, јер ме не можеш пронаћи, живим да бих се играла,играм се да бих живела. Догађај је остао забележен на слици којој је дао име НЕОБИЧНА ИГРА. Какав дан рекао је, хитан за заборав и пркрсти се испред иконе свеца…
Андреја ђ.Врањеш.
RSS