ПОГЛЕД У ЈЕДНО СЕЋАЊЕ
- Сећања су као возови долазе и одлазе. Душку Трифуновићу сам још као дечак памтим тај сусрет као да је био пре два јутра рецитовао песму Кубанског песника Ретамара, која је почињала стиховима:“Са ранцем и револвером отишао сам из свога детињства.“ Тужно је отићи из детињства било како, са револвером поготово, јер шта ће деци револвери.Жалосне су победе у којима учествују деца. Готово све епопеје су победе голобрадих , на свим светским изгибијама, меридијанима,револуцијама и контра револуцијама, мало је икада било оних старијих , мудрих,они су долазили накнадно када све буде готово , да се сместе и наместе. Била су то времена када смо сањали. Апсолутни песник, Душко Трифуновић је преживео људе и времена , победе и поразе, претварајући живот у поезију. Када сам га први пут видео и заволео био сам дерле он се заправо једино и могао волети, све друго би било необјашњиво, нисам као дете тада знао ни предедпостављао да ће поново потећи крв уместо љубави и да ћемо се срести као избегли, мислио сам да ћу све пријатеље увек дочекивати на станици свога детињства. И сад после толико година не знам да ли је он пронашао поезију као спас или је она можда пронашла њега? Као син песника, његовог пријатеља и сам избегао, запослен у библиотеци у којој је он требао наступити добио сам задатак да га дочекам и доведем. Додир наших судбина доживео сам сетно те светле јесени у Сремској Митровици граду у ком сам склонио истину и главу. Необичност је била , нити је Душко знао да ћу га ја чекати, нити сам ја знао да ћу бити релеј преко којег ће ићи појединости везане за овај културни догађај , да ће мени припасти та част, све је било непознаница. Затечен насталим тренутком и емоцијама које ће живот касније уоквирити у сећања кренуо сам на железничку станицу да га дочекам . Воз из Сремских Карловаца каснио је пола сата,сусрет ће бити доцније емотиван. Чекао сам на клупи испред станичне зграде потонуо у сећања, диспечер је изненада најавио долазак воза, погледах нагло у часовник, кашњења није било више од најављеног, “ импресивно“ казах за себе.Воз је улазио на перон, смањивао убрзање да би се зауставио, из задњег вагона је изашао сед човек , легенда једног доба, као да се враћала епоха. На себи је имао мантил испод њега џемпер у облику полу-ролке боје драп његов стил облачења. Изашао је из воза као да на Неђарићима излази из трамваја па се запутио ко зна где. О рамену му је висила црна торба на којој је писало ситним белим словима Јахорина, имао сам утисак као да је тај онижи човек носио снежну планину али не као терет већ као успомену. На врху те торбе биле су задевене новине, Дневник штампани симбол Новог Сада и Војводине ,запањујућа симболика, са торбом заједно носио је живот,прошлост и садашњост. Кад смо се угледали пошли смо један према другом , сусрет после петнаестак година није изгледао као некада онај близу Вијећнице или Правног факултета у Сарајеву. Тугу је покушао заменити осмехом и речима :“ А мени су тако рекли да ће ме сачекати нека лијепа дјевојка.“ Дошло је до оправдане замене рекао сам прихватајући игру речи.Нисам срећан због такве одлуке добацио је поново уз осмех.“Надахнут за следећи луцидан одговор нисам био,а с њим се настављати снагом духа не бих имао никакве шансе. Кренули смо према излазу из станичне зграде, предложио ми је да идемо пешке, далеко је рекао сам не сећам се колико је могло бити гласно.За нас више ништа није далеко рекао је то оним његовим полу баритоном. Док смо се кретали према граду започео је и разговор, питао ме ,шта радим , да ли сам ожењен, све ме је питао. Рекох да сам ожењен да имам сина и тако све редом.Одговорио сам му на сва питања осим на оно шта радим,на срећу није инсистирао на одговору. Евоцирао је минуло као да је једва дочекао да истресе сву тугу коју је носио,немоћ која га је тиштила,као да је хтео побећи из стварности. За све наше људе који су дошли са оних рођених страна,за њих ће прошлост постати будућност, догађаји увенулих година духовна хипотека , размишљања о завичају снага до краја животне борбе. Све смо претресли и људе и догађаје , смрти и рођења као у времеплову, из његове песничке душе излила се река сећања и осећања. Сазнао је за смрт мог оца, испричао сам му детаље,отишао је рекао сам нагло као топљење снега, без јаука . Знао је од пре све о његовој судбини, о прошлости дечака који је преживео голготу, причао ми је тада о заједничким њиховим дружењима , истим пријатељима, песницима Ногу, Изету Сарајлићу, писцу Лубарди, шаховском коментатору Бјелици , само и искључиво о прошлости. Каснили смо сат,не и више. Кад смо се појавили духовито је рекао присутним:
- “Чекао сам вашег колегу близу петнаест година , ето то је разлог зкашњења“. Насмејали смо се сви.У повратку после књижевног сусрета још ме само упитао где сам сахранио оца,рекао сам на једном брегу,схватио је метафору, а да смо само тако од почетка ћутати знали можда би нам лакше било? Ко би га знао.Можда.
AФОРИЗМИ:
,
– ОПАСНО ЈЕ ПРЕВАРЕН,УЧИЛИ СУ ГА ДА ГОВОРИ.
- ДОЂУ ВРЕМЕНА КАД ЈЕ ЛАГАЊЕ ЗЛАТО.
Андреја Ђ. Врањеш.
RSS