О НАМА
Ми смо само радознали усамљеници друштвене апатије, степеник на коме пролазници сједе док смишљају како да се успну. Није лако бити статични степеник на љествици узлазне покретљивости друштва. Поједини неријетко сједну на тај степеник и одмарају, препричавају утиске, проблеме, жеље и планирају како да савладају сљедећи. На крају не чуде они, који, па макар и на нама сједећи размишљају, и тако дођу до врха, него они који ни не помишљају да било шта мисле. Пасивност убија и кад је човјек дио тог степеника. Чак му и они што на тој љествици клизе и пропадају изгледају смислениије и занимљивије. Једноличност гуши креативност, спутава је.
Сваки степеник на друштвеној љествици има више смисла од овог, јер он на крају дође као казна, искушење. Kроз њега већина нас прође и бива залеђена и успорена, упркос жељи која у нама тиња, а то је мучење. Тужни су они што читав живот проведу на том ступњу и танталовски гледају на свијет између крајности.
У нама тиња оптимизам, али све јачи је глас који говори: не уљепшавај истину, не чини од ње сурову игру ријечи; пусти је да траје у својој самоћи, са сјетом у очима и бесмислом на леђима, њено лице мијења облик и неописиво вјечно траје, загонетно и тужно одсликава пролазност свега око нас.
Врло често ријечи губе на значају ако их је много. Човјек много прича углавном зато што је незадовољан, што има потребу да буде схваћен, јер тешко је кад му се скупе све недаће у исти мах. У тим тренуцима неспокоја и немира радо би све своје туге, исказане и неисказане кроз ријечи свезао и пустио низ воду, али пошто су оне нераскидиви дио његовог бића и свих радости, то и њихов значај постаје већи, као прилог више Његошевој: ,,Чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загорчи, чаша жучи иште чашу меда, смијешане најслађе се пију.”
Kад покушам да објасним животни амбијент великог броја људи схватам да је свуда око нас стална борба супротности, скоро неспојивих елемената који чине декор наше стварности, систем вриједности. Спутана снага тражи начин да се изрази, уморна од беспотребног трошења на препреке и трагања за смислом, срећом, али у мрклој ноћи примитивизма, царству злобе, похлепе и цинизма лежи кочница културног напретка друштва и односа међу људима уопште. Човјек је срећан ако зна шта му недостаје да би свој живот и личност довео на пристојан ниво. Најгори су они што нису свјесни тога, а мисле да знају све и могу све, и да им све то заслужено припада.
Опет, о неким стварима није ни вриједно писати, јер се одмах створи горак и непријатан укус у устима, при чему се и плућа неприродно сузе.
Дејан Спасојевић ( Збирка ”Други образ”)
RSS