Од нашег сталног дописника
Бањалука – Верујем да се међународна ситуација променила и да је у свету схваћено и препознато да БиХ не може да преживи уколико не пронађе било какав кохезиони елемент. У случају успостављања минимума заједничког између три народа и два ентитета, то би требало преточити у базни консензус, бар у нечему. У супротном, БиХ нема шансу, каже Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ и члан тог тела из Републике Српске. Таквом договору се испречило, каже Додик у разговору за „Политику”, погрешно уверење оних који су се заиграли причом да ће међународни фактор уместо њих нешто да решава: „Бошњачка елита своју улогу види у томе да они осмисле шта би било добро, па да онда машинерија међународног фактора крене са притисцима. Мислим да су се ствари у свету битно измениле. Свет своје проблеме и пројекције дислоцира. Међународни интервенционизам је при крају, шта год неко мислио о томе.”
Додик каже да и даље постоје они из света који „контаминирају овдашњи простор”, тиме што се нудећи наводна решења упорно држе стереотипа на којима су направили каријере пре двадесет година. „Све је то део трагичне политике која не дозвољава да Срби, Бошњаци и Хрвати нађу нека решења и крену напред.” На питање како се осећа у Сарајеву, каже да је то место велики извор сталних немогућности, озбиљне депресије и непрестаног ишчекивања неког ђавола који би требало да се појави и нешто уради. Каже да постоји антиуставна пракса која мора бити доведена у ред, али да се паралелно с тим могу решавати питања која намеће живот а која су код свих подједнако тешка. „На пример, Сарајево током зиме има озбиљан проблем са загађењем ваздуха, а то је интерес и Источног Сарајева. То питање може да се реши гасификацијом, али то тамо никога не тангира.”
Верујете ли да је могуће да се прихвати ваш предлог и позив да се све тешке теме оставе и да се отварају конкретна питања.
За Бошњаке је неправда да постоји РС, за Хрвате су проблем односи у Федерацији БиХ, за нас је проблем уопште постојање БиХ. Али животне, политичке и историјске околности довеле су нас у такву позицију. Ако хоћемо неки помак напред, морамо престати са негацијама. Принцип негирања треба да заменимо конструктивним. Зашто би било проблем да се свакоме дозволи да ради несметано на бази ресурса које има на локалитету који контролише. Не постоји ништа природније. А ми од БиХ имамо сталну опструкцију пројеката у РС. РС жели да се развија, не желимо спору БиХ. Буде ли се тако наставило, БиХ неће далеко догурати. Пустите емоције о томе како је нешто недодирљиво. Мислило смо и да је Југославија недодирљива. Ако политичке елите и народи у БиХ не нађу свој договор, не видим зашто је нелогично констатовати да треба размишљати о нечему другоме. Можда о неком мирном разлазу, који не би морао значити успостављање некаквих тврдих граничних линија, већ омогућавање да пролаз људи и робе буде слободан, са највећим могућим нивоом толеранције и гарантовања имовине. Све су то, наравно, хипотезе, али извесно је да постојећи начин нуди једино агонију и пропадање.
Бошњаци би вам на то рекли да то не може без рата, али ви верујете и инсистирате на томе да су све опције могуће – изузев ратне.
Веома радо бих се позабавио анализом тих тобож могућих ратних опција, иако то уопште није тема, већ чиста имагинација. У неком светском сукобу наравно није немогуће да и нас то затекне, јер смо и сада подељени по странама, али би то тада значило и распад БиХ. За све нас било би најбоље да се договоримо о томе да БиХ има две или три функције неупитне од стране свих и при томе су најјефтиније за све нас. Оно што је отето од нижих нивоа власти треба да буде враћено. Ако то није могуће и, ево, када бисмо хипотетички – али искључиво хипотетички причали о томе, желим да разјасним. На пример, шта ако Херцег Босна каже да хоће да буде република или да се одвоји као држава па да истовремено са РС каже да неће да буде део БиХ? Некима ће изгледати смешно, али могуће је и да се Бошњаци отцепе од нас, јер стално примедбују како Срби и Хрвати наводно нешто раде. Ко ће знати шта је све могуће. Али шта би у било којој варијанти, онај ко би се било чему противио, могао да направи? Како Бошњаци могу да се упуте у РС, ако немају међународне снаге? Војска не може, Сипа (полицијска агенција БиХ) би се одмах распала, остају кантоналне полиције које по Уставу не могу кренути према другом ентитету. Све то говорим само да бих показао колико је претња ратом ноторна глупост. РС нема проблем оружане претње од Бошњака и Хрвата. Наш проблем су претње са стране. Када не би било тих снага, вероватно би и политички процеси кренули у неком другом правцу.
Отворили сте омладински олимпијски фестивал у Сарајеву, али тамо су вас дочекали звиждуци. Како сте то доживели?
Најважније је да се манифестација одвија успешно. Прихватио сам ту улогу јер то одређује функција коју обављам. Други су чинили оно што мисле да треба. Јасно сам нагласио да је то пројекат мира и сарадње који је поново донео бакљу на тај простор и нагласио да су у томе учествовали и органи РС, што је њих посебно изиритирало. Али сам нагласио и значај других нивоа власти. Можда је још само требало да додам да су олимпијске игре осмишљене давно да би се прекинули ратни сукоби. Али у Сарајеву не престају анимозитети и мржња према Србима. То сам видео и онда када су одушевљено аплаудирали трочланој екипи која је дошла с Косова, а неколико десетина такмичара из Србије дочекано је звиждуцима. Свако ће из тога извући понешто, и мени је јасно, али желим да догађај протекне и не желим да га оптеретим. Мени јесте више стало до Јахорине него до Бјелашнице, али зашто неко доживљава делиријум на помен Јахорине. Ја нисам спреман ништа лоше да урадим против Бјелашнице.
Може ли РС остати без имена, што најављују из Сарајева?
Пре петнаест година су ми у Америци потурили папир у ком се тражило преименовање РС баш овако како то сада траже, да буде република Срба, Хрвата и Бошњака. Пре тога, тражено је да се бира један председник у БиХ. То су идеје које не нестају. Али људи овде воле РС, гинули су за њу и вежу свој живот за РС. Када ово не би била РС, пола људи не би остало ту да живи, од Требиња до Новог Града. Они који оспоравају име све то веома добро знају. Иритирају нас ти захтеви – иако су немогући, али превасходно нас брине прегласавање у Уставном суду БиХ. Тамо седи двоје судија који су били потпредседници СДА, најпре Алијине, а сада партије Бакира Изетбеговића, и троје страних судија. Покрену ли они ту иницијативу, ми ћемо покренути иницијативу да се поред назива Република Српска стави цртица и допише – западна Србија. Не да мењамо назив, већ да га допунимо, ако већ хоће да допуњавају. Ако хоће да идемо, ићи ћемо до краја. Синоним за РС може да буде само западна Србија. Имам још идеја, па нека о томе размишљају они који кризе изазивају.
Рекли сте да РС може бити мост и између Сарајева и Београда и позвали сте да се што пре пређе тај мост. Креће ли се неко по том мосту или барем према њему?
Тешко, видео сам то на Кошеву када су звиждали деци из Србије која су дошла у Сарајево. Како да објасним грађанима Србије да је неко звиждао њиховој деци. Како се то не деси у Србији? Треба смиривати ситуацију. Једини озбиљан партнер за БиХ је Србија, не само због РС. Откад сам у Сарајеву, најмање шест пута су ме замолили за ургенцију на ВМА. То је само илустрација упућености једних на друге, што Србија разуме. Они су себи умислили како су Срби њихов главни проблем. Треба ли и ми да се враћамо у историју па да стално идемо тук на утук. Требају нам најбољи могући односи међу нама. Препознао сам у Вучићу ту жељу и потицај. Исто како је Србија помагала нама, нуђено је и ФБиХ, али није било спремности да се прича на ту тему. Шта је спорно да Србија изгради вртић у ФБиХ, али тамошње одбијање не могу објаснити другачије него мржњом о којој је писао и Андрић, а која се, ипак, највише задржала код Бошњака.
Због формирања Комисије за Сребреницу којој је Гидеон Грајф на челу, у Сарајеву кажу да Бањалука настоји написати своју историју.
Претходни извештај био је наметнута прича високог представника настала под озбиљним притиском. Како је могуће да је тај извештај из 2004. обухватио седам дана јула 1995. године, без иједног страдалог Србина. То је ексклузивистички документ, направљен само да покрије политике тог времена. Да би се разумела дешавања у Сребреници у целини мора да се сагледа шири период. Лажни и нетачни извештај коришћен је као чињеница за међународне судове, који нису имали других доказ. Зато га сада тако бране. У постојећој комисији нема људи из РС, када већ Бошњаци нису хтели да уђу у комисију, а било им је понуђено. У комисији су страни ауторитети који нису спремни да жртвују свој углед. Они нису тражили никакве посебне накнаде за то што раде. Морамо да памтимо и ствари као што су убиство посланика у Сребреници 1992. на путу у његовом родном месту. Шта је Насер Орић радио? Када страни експерти утврде шта се десило, наша влада ће прихватити шта год они напишу. Извештај из 2004. који у Сарајеву прихватају више не постоји. На тај документ се више нико не може позвати. Не желим да повредим Бошњаке, у Сребреници се десио злочин, али у политичкој конверзацији најлошија ствар је учињена према Србима јер су нам наметнули звоно. Било је многих манипулација око Сребренице. Бошњаци до 2000. нису третирали Сребрницу, одлучили су се за тај мит који има сврху да их окупи.
Хоће ли бити власти на нивоу БиХ?
Ми смо тамо сигурно власт, а ко ће бити с друге стране – видећемо. Нисмо ми баш наивни дечаци. Када смо конципирали политике – а наши партнери су разумели ту причу – рекли смо да ће од пет делегата у Дому народа БиХ њих четворо ићи из СНСД-а, тако је и било. Онај ко то не разуме, неће схватити шта то значи ни ако му нацртате. У БиХ поред антиуставне праксе, те постојања институција на нивоу БиХ којих нема и нису предвиђена по Уставу БиХ, постоји и неуставно понашање. Као што је питање формирања Савета министара БиХ, где је потребна тек формална координација, али неки праве велике стратегије око тога, хоће да реше многа питања. Зато смо и дошли у ситуацију деградације система који је креиран у настојању да се БиХ направи унитарном земљом. То је дошло до нивоа да се не може ићи даље, да се ништа не може учинити и зато све тамо стоји. И када нешто треба да се реши, само се чека међународна заједница, као што је Акциони план за чланство (МАП), што се проглашава питањем бити или не бити. А није тако, већ је реч о оперативном питању о ком треба разложно одлучивати, а не у атмосфери живота и смрти.
Шта вас мотивише на сарадњу са десним партијама у ЕУ и да ли разматрате приступање Беноновом Покрету?
То су спекулације појединаца са вишком слободног времена и мањком паметнијег посла. Са Слободарском партијом сарађујемо, Штрахе је вицеканцелар Аустрије. Себастијан Курц може да коалира са Штрахеом, а Додику се приговара што разговара са њим. То је за мене неприхватљиво. Северна лига, која је власт у Италија, одређиваће пут Италије, а тиме и ЕУ. Налазимо се пред европским изборима у мају, а структура којој припадају те две партије, и неке друге, рачуна да ће имати историјски успех. Били смо у Социјалистичкој интернационали, а СДП из Сарајева је све учинио да нас избаце. Жао ми је само чланарине коју смо платили за једно заблудно место које је потрошило идеје које данас не постоје. Никада нас нису прихватили као равноправну чланицу, нити дозволили да изнесемо свој програм као релевантан.
Постоје и партије које окупља група народних странака, као што су Изетбеговићева СДА, СДС и ХДЗ БиХ и које су биле власт у протекле четири године. Па јесу ли нешто направили, померили ствари напред? Сарађујемо с партијама које нас не само чују већ и уважавају. А Штрахе то хоће и још неке партије у ЕУ. Треба ли да бежим од тога јер се то некоме у Европи не свиђа. Поједине конструкције које читам су занимљиве, али од тога нема ништа. Са Беноном су остварени неки контакти, знамо да је био важан у Трамповој победи и да окупља десно оријентисане суверенитистичке партије, што је као одредница и за СНСД веома прихватљиво. Ми смо суверенистичка партија.
RSS