Зрењанин – Брод је поринут уз велику помпу – шампањац је разбио народни херој, били су присутни високи државни функционери, поринуће је окупило више хиљада грађана. Пловио је неколико година, а онда му се изгубио траг. Захваљујући модерним истраживачима ипак се сазнало шта се догодило великом пловилу.
У потрази за интересантним темама зрењанински историчар млађе генерације др Филип Крчмар наишао је на интересантан податак. Листајући локални лист како би обогатио фејсбук страницу „Зрикипедија”, чији је уредник, наишао је на извештај о поринућу брода 1960. године у пулском бродоградилишту „Уљаник”. Реч је о трамперу, пловилу за превоз терета, импресивних карактеристика: 147,4 метра дужине, скоро 19 метара ширине и висине 12 метара; мотора јачине 6.250 коњских снага, носивости 12.254 тона… Брод је добио име „Зрењанин”, како га је назвала Милка Агбаба Црна, партизанка, народни херој и посланик у Савезном парламенту ондашње ФНРЈ као представница Зрењанинског среза. Свечаност је окупила бројне грађане и функционере из Истре и Баната.
Пошто се брод тог имена није више помињао у нашој јавности, Крчмар се заинтересовао за његову судбину. Осим што је занимљивост о поринућу брода објавио на „Зрикипедији”, која се бави прошлошћу овог дела Баната, успоставио је и контакт са сличним знатижељницима који се у Пули окупљају око истог медија, али на страници „Пула из времена СФРЈ”, и питао их да ли нешто знају о поменутом броду. Они су успели да пронађу новински извештај о његовом поринућу у „Гласу Истре”, сличан оном у овдашњем листу „Зрењанин”. Осим те информације, о накнадном „животу” трампера нигде није било ни речи, ни у завичајној литератури, па ни у каталозима бродоградилишта „Уљаник”.
– Као да је у земљу пропао – вајкао се историчар Крчмар. – Ипак – наставља он – упорнији чланови пулске носталгичне групе дошли су до каталога из којег се види да је „Зрењанин” убрзо по поринућу продат индијском поморском предузећу „Ратнакар компани” из Калкуте. Нови власник дао му је и ново име – „Ратна уша”. На санскриту то значи „Ушин драгуљ”, а пошто је Уша божанство, могло би се рећи да је брод назван „Божанствени драгуљ”. А 1978. брод је опет продат. Запловио је под заставом Малдива и назван је, по једном малдивском острву, „Ханимадо”. Након десетак година пловидбе, на њему је, приликом проласка поред индијске луке Тутикорин, дошло до пожара, који се показао кобним. Брод је потпуно хаварисан, а после две године остаци су одшлепани у луку Читаконг у Бангладешу, где је вероватно исечен и као старо гвожђе доспео на претапање у неку железару.
Против сличне судбине ових година бори се и цело бродоградилиште „Уљаник”. Осим црних вести које из њега долазе, почетком фебруара се појавила порука његових преосталих радника. Они су затражили да се спасе око 200 мачака које су се у њему намножиле и порука је наишла на разумевање. Мачке ће изгледа бити збринуте, али, што се тиче бродоградилишта, неизвесност још траје.
RSS