И беба ̶ после излечења рака. Свака трећа жена којој се болест пре 30. године открије у раној фази када је могуће очувати плодност има могућност да постане мајка, док је ова вероватноћа код оних старијих ̶ испод пет одсто. Природно је да жена, посебно млађа, међу жеље и планове за нови живот ван болнице и операционе сале дода и огромну наду да ће се изборити за дете. Проблема има и другачијих, када се неким пацијенткињама болест и трудноћа догоде у исто време, па се лекари нађу пред задатком да спасавају оба живота.
Проф. др Весна Кесић, гинеколог онколог у Клиници за гинекологију и акушерство Клиничког центра Србије и професорка Медицинског факултета у Београду, прави је и поуздан саговорник о тој теми. Поготово што се у саветовалиштима за онкогинекологију и психолошку подршку женама оболелим од малигних тумора гинеколошких органа много пута уверила да пацијенткиње тишти то што их гледају као „отписане” и што у односу са ближњима осећају нелагоду и њихово сажаљење. А онда такве „прежаљене” желе да имају дете…
Испитивањима репродуктивне функције жена лечених од канцера у детињству показано је да је, уколико се функција јајника одржи у раним двадесетим годинама, вероватно да ће се она одржати и до средине тридесетих, дајући велику шансу за трудноћу. Вероватноћа за остваривање трудноће зависи и од врсте тумора и највећа је после лечења хориокарцинома (65 одсто), затим лимфома (23 одсто) и меланома (22 одсто), а потом свих других малигних болести.
Године, проширеност обољења, лекови
− Процењује се да ће код једне од 47 жена бити дијагностикована нека малигна болест пре него што наврше 40 година, док многе од њих нису рађале или још желе да роде. За ове пацијенткиње очување плодности (фертилности) једнако је важно као и успешно лечење малигне болести. Ове болести нису реткост ни у детињству, ни у адолесценцији, али, на срећу, лечење је све успешније. Петогодишње преживљавање свих пацијената којима је дијагноза постављена пре 15. године достиже 78 процената. Разумљиво је за многе од њих да се очекује да ће живети веома дуго по завршетку лечења, основати породицу и желети да постану мајке ̶ објашњава проф. др Весна Кесић.
̶ Вероватноћа за успешну трудноћу после лечења зависи од врсте и проширености тумора, старости у време постављања дијагнозе, примене лекова који могу оштетити функцију јајника… Стандардно лечење малигне болести по правилу подразумева хируршко одстрањење органа и околних ткива или губитак функције органа због деловања зрачења или хемиотерапије. У случају тумора гинеколошких органа то најчешће значи да се трајно губи могућност рађања ̶ упозорава наша саговорница.
Последњих година, међутим, лекари настоје да колико је год то могуће примене што мању интервенцију, како би се избегле компликације и очувао квалитет живота пацијенткиње, али да при томе не буде угрожен онколошки исход. То је могуће онда када је малигна болест откривена на самом почетку, када је успешно лечење извесно, напомиње професорка Кесић.
̶ У тим случајевима код младих жена које желе да заснују или прошире своју породицу примењују се такозване конзервативне технике лечења са циљем да се очува могућност рађања. Наравно, овакав приступ захтева да буду испуњени веома строги услови, да не би била угрожена будућност жене ̶ додаје.
Колико је у тој области напредовала наука последњих година, питамо гинеколога онколога.
̶ Веома много. Очување плодности или фертилности током лечења малигне болести јесте поље које се брзо развија и обухвата медицинске и хируршке методе чији је циљ смањење неповољног утицаја третмана малигне болести на будућу плодност. Традиционалне технике очувања плодности за пацијенткиње које се лече зрачењем подразумевале су заштиту мале карлице оловним плочама и хируршко измештање јајника изван мале карлице. Лекови којима се привремено зауставља функционисање јајника током примања хемиотерапије такође могу смањити неповољан утицај лекова на будућу плодност. Данас постоје још новије технике за очување ткива јајника, јајних ћелија (ооцита) или ембриона пре него што почне лечење канцера. Оне пружају могућност зачећа чак и у случају да лечење канцера доведе до трајног губитка функције јајника ̶ описује докторка различите поступке.
Могућа и немогућа мисија
Која врста тумора даје највише наде да ће исход лечења касније резултирати трудноћом, а када се проблем не може превазићи?
̶ Ако је тумор откривен у раној фази може се разматрати очување фертилитета. Нарочито када се ради о тумору дојке, штитасте жлезде, хематолошком малигнитету, меланому. Гинеколошки тумори су специфичнији, јер њихово лечење на стандардни начин подразумева трајни губитак могућност рађања. Ипак, и у овим случајевима рано откривена болест даје велике шансе за успешно лечење. И малигну болест је у почетку могуће отклонити операцијама којима се одстрањује део органа или цео орган, као што је то случај са туморима грлића материце и јајника. Када је болест проширена, било у самом органу, било у околном ткиву, веома је опасно покушавати очување плодности. У тим случајевима најважније је учинити све што је могуће да се очува живот жене.
Под условом да је реч о почетним фазама болести, питамо професорку Кесић, да ли је очување циклуса једини услов за трудноћу, односно да ли је вантелесна оплодња могуће решење за жене излечене од канцера?
̶ Менструација није поуздан начин да се потврди да је плодност очувана. Регуларан менструални циклус одржава се у више од 90 одсто пацијенткиња које су имале болест раног стадијума. За разлику од њих, код пацијенткиња са узнапредовалом болешћу, које су примале више цитотоксичних лекова, повратак циклуса веома зависи од година живота. Регуларан циклус се враћа у 82 одсто пацијенткиња млађих од 30 година, а само код 45 процената жена старијих од 30 година. Могућност за зачеће може се проценити само на основу сваке појединачне историје болести пацијента и карактеристика болести ̶ упозорава специјалиста.
Шта се дешава са женама којима се током трудноће открије рак?
̶ Учесталост канцера у трудница је слична оној у популацији осталих жена истог животног доба. Ризик да ће трудноћа бити удружена са малигном болешћу износи око 0,1 одсто или конкретно један случај на 1.000 порођаја. У трудноћи се најчешће срећу карциноми дојке и грлића материце, затим меланом, лимфоми и леукемије, карциноми желуца и ректума и саркоми костију и меких ткива. Због малог броја случајева, не постоје стандардизовани протоколи лечења. Одлуке о томе шта ће се урадити доносе се посебно у свакој појединачној клиничкој ситуацији. При томе на првом месту треба да буде здравље жене, а тек онда морају бити узете у обзир могућности повољног исхода трудноће. Брига о трудници са гинеколошким канцером је изузетно комплексна и неизоставно захтева мултидисциплинарни приступ у коме је потребна блиска сарадња гинеколога-онколога, перинатолога и неонатолога, патолога, специјалисте области из које се дијагностикује канцер и обавезно психолога/психотерапеута ̶ описује професорка поступак.
Уколико искрсну нове неповољне околности…
− Одлуку о лечењу доноси мултидисциплинарни тим, али у тој одлуци учествује и жена. План поступка мора бити формулисан у медицинским, моралним, етичким, правним и религиозним оквирима прихватљивим за пацијенткињу. Помоћ пацијенткињи да направи избор захтева апсолутну искреност и најтачнију информацију. Начин на који се саопшти информација утицаће на одлуку коју ће она донети. Због тога је од суштинске важности детаљан разговор са пацијенткињом и њеним партнером или породицом, током кога они морају бити упознати са свим потенцијалним ризицима и за мајку и за плод.
Четири мишљења
Нажалост, све је већи број пацијенткиња у репродуктивној доби као и девојчица и адолесценткиња код којих је репродукција угрожена због тумора јајника, материце, грлића материце, било због потребе за агресивном хемотерапијом, зрачном терапијом, било због комбинованог третмана у лечењу малигних болести другог порекла. Онкофертилитет је нова грана која треба да им помогне да донесу одлуку о очувању фертилности. Избор најповољнијег метода лечења, како би се сачувао живот пацијенткиње, али истовремено омогућило и будуће рађање, доноси сарадња онколога, гинеколога специјалисте репродуктивне медицине, перинатолога, патолога и психотерапеута. План очувања репродуктивне функције треба да буде прилагођен свакој пацијенткињи посебно.
Замрзавање ембриона
Најпоузданија до данас установљена метода очувања фертилне способности жене јесте замрзавање ембриона, што међутим, није увек применљиво. Код тумора који су веома агресивни и брзо расту, мора се брзо започети и лечење. Због тога се не може сачекати стандардни поступак стимулације јајника и колекције ооцита који може потрајати и неколико недеља. Замрзавање ембриона није могуће остварити код пацијенткиња којима се болест открије пре пубертета, у адолесцентном добу или код жена без мушког партнера.
Замрзавање ооцита је метода којом се може очувати плодност жене, без потребе за сперматозоидима, али је мање успешна него замрзавање ембриона, јер јајне ћелије имају особине које их чине осетљивијим на замрзавање.
Криопрезервација оваријалног ткива и аутотрансплантација је метод прикладан за девојчице пре пубертета, пацијенткиње са хормонски зависним туморима или жене са изразито агресивним облицима малигнитета који захтевају брзо започињање лечења.
Две године опоравка па трудноћа
Жене лечене од рака зрачењем мале карлице и/или хемиотерапијом имају повишен ризик за инсуфицијенцију (престанак нормалног рада) јајника и превремену менопаузу. Трудноћа мора да се одложи најмање шест месеци након хемиотерапије и 12 месеци након завршетка радиотерапије, како би се на минимум свели ризици за потомство. Ипак, у првим годинама после лечења малигне болести трудноћа није пожељна. То је период у коме дође до највећег броја рецидива и у коме се испоље супклиничке метастазе. Период од завршетка лечења до трудноће не треба да буде мањи од две године. Зато у поступак рехабилитације треба да буде укључена и контрацепција. Жене које желе да роде генерално би требало разуверити у негативне ефекте лечења, али би оне морале имати у виду потенцијално скраћен фертилни век ако одлуче да направе избор између рађања и каријере.
RSS