Трагичан је Ахмед Нурудин, главни јунак овог Мешиног дела. Као што је трагична и наша бивша земља, раздељена на некакве кантоне, или чак резервате у којима, како је Андрић сјајно приметио, најбоље успева мржња. И за ову мржњу могао бих да нађем некакво образложење (наравно – не и оправдање). Хантингтон (човек кога сам већ помињао пишући за Шраф) је у капиталном делу СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА писао, између осталог, о „крвавим границама ислама“, о ривалитету две прилично сличне религије, о развојним фазама које је хришћанство прошло а ислам тек пролази (што је и логично, с обзиром да је настао шест векова касније). И могао бих да „прихватим“ нетрпељивост међу муслиманима и хришћанима – уз веру и наду да ће се, и једни и други, вратити суштини своје вере. Вратити Богу.
Оно што никако не могу да прихватим јесте мржња у мојој земљи Србији, и то, мржња између некаквих „грађаниста“ (хех, како само смешно звучи када неко дође из припиздине, стави кравату и помисли да је Грађанин) и оних који себе називају (или их ови други називају) „националистима“. Још више ми смета шаблонизација, сврставање и једних и других у некакве калупе, где се апсолутно губи свака врста индивидуалности. А човек је индивидуа. Иако део друштва, ипак је индивидуа. Са свим манама, врлинама, интересовањима, ставовима… Мора ли неко ко је загледан у „Запад“ као нови Еден да мрзи сопствену земљу (мислим на оне које називају аутошовинистима)? Понекад пожелим да питам таквог човека – шта си ти то сам себи урадио па да се толико самомрзиш? Шта је то – терор супер-ега над идом? Опет као лаик, сматрам да су ово неки гадни комплекси. И било би то у реду, јер, комплекси нам, на неки начин, помажу да победимо себе, да растемо. Али, не! Ово су комплекси који се неће излечити тако што ће се перманентно пљувати сопствени народ. Они се не лече ни тако што ће неко „дићи сидро“ и отићи (уколико неко није отишао трбухом за крухом, што нема везе са овом темом). Може човек да оде на било који део света, али не може да сакрије своје порекло. Народна каже: „Ако лаже коза, не лаже рог!“
Опет, имамо ту и једну „врсту“ којој је национални идентитет „све и свја“! Као да је довољно да се човек роди као припадник једног народа па да помисли да је само због те чињенице бољи од било кога другог. Довољно је узвикнути: „Ја сам Србин“, и ту престаје свака одговорност, и према себи и према другима. Као да смо ми Срби толико надмоћни над свим другим народима. Е, па, сестре и браћо – НИСМО! НИТИ ТРЕБА ДА БУДЕМО НАДМОЋНИ!
ТРЕБА ДА БУДЕМО САБОРНИ! Треба да слушамо шта су нам говорили Свети Сава, Владика Николај, Ава Јустин Поповић, Патријарх Павле. Треба да слушамо шта нам сада говори Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије! И да следимо његов пример!
Треба да читамо поезију Јована Дучића, Милана Ракића, Алексе Шантића, Лазе Костића… Прозу Лазе Лазаревића, Радоја Домановића, Иве Андрића, Милоша Црњанског… Драме Бранислава Нушића, Јована Стерије Поповића, Душана Ковачевића… И да, читајући ова дела, мењамо своју преку нарав.
Али, могли бисмо и да прочитамо неко дело Томаса Мана и Гетеа. Да видимо како „Немац, српски непријатељ“ уме да буде велики (можда и највећи светски) писац (кад не би било Достојевског, наравно). Могли бисмо и Хемингвеја да прочитамо. Буковског. Џека Керуака, на пример. Па и те „омражене Енглезе који су нам најгори крволоци“… А је ли нам и Џорџ Орвел „крволок“? Је ли нам и Олдос Хаксли „крволок“? Је ли нам, на крају, и Шекспир „крволок“?
Треба да посећујемо, колико нам живот дозвољава, наше највеће светиње –Студеницу, Жичу, Високе Дечане, Манасију… Треба да будемо поносни на своју културну баштину. Али, уколико не поштујемо и туђу – онда смо НИКО!
Треба да будемо свесни шта су преживели наши преци прелазећи Проклетије (мислим на „Албанску Голготу“), и како су се победоносно, преко Солунског фронта, вратили својим домовима. И не смемо да заборавимо шта су за све нас урадили голобради младићи ’99. на Паштрику, Јуничким планинама. И да се својски трудимо да их будемо достојни. Али… Ништа од овога није довољно уколико заборавимо речи свима нам драгог, блаженопочившег Патријарха Павла: БУДИМО ЉУДИ!
Доситеј нам је у аманет оставио реченицу: КЊИГЕ, БРАЋО, КЊИГЕ, А НЕ ЗВОНА И ПРАПОРЦИ. Ја бих се надовезао и рекао: СЛОГЕ, БРАЋО! ТРПЕЉИВОСТИ! РАЗУМА! И још нечега… Баш онако како је написано у тринаестој глави Посланице апостола Павла Коринћанима:
Ако језике човечије и анђеоске говорим, а ЉУБАВИ немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
До следећег дружења…
Богдан Богдановић, 7. јун, 2021.
RSS