ПРЕДГОВОР:
После Косовског боја 28.06.1389.године, турске хорде су харале по јужним деловима Србије, а са севера су надирали Мађари користећи прилику која им се указала погибијом српског кнеза и елите српске војске.
У тој ситуацији кад Србији прети потпуно уништење, кнегиња Милица (потомак лозе Немањића) сазива у Крушевцу државни сабор да нађу решење за спас Србије.
Представници племства и црквени веледостојници имају само турску понуду која предвиђа повлачење њених трупа из јужне Србије и помоћ да се протерају Мађари под условима:
– Признање вазалног положаја и плаћање великог годишњег данка.
– Давање 5000 најбољих војника (оклопника) кад Турска крене у рат
– давање најмлађе Лазареве и Миличине ћерке Оливере у харем султану Бајазиту, као залог и гаранцију да ће се све одредбе мировног уговора дугорочно поштовати од стране Србије.
После дужег већања сабор је донео одлуку да се иако тешки услови постављени од стране турске морају прихватити, јер другог решења није било, а цела лицемерна Европа је ћутала и чекала шта ће бити са Србијом не нудећи никакву помоћ.
Кнегиња Милица у интересу спаса Србије од потпуне пропасти, тешка срца прихвата одлуку државног сабора и некако успева да убеди ћерку Оливеру да она са само 16 година мора поднети ту велику жртву за опстанак Србије и да се као залог за мировни уговор мора дати султану Бајазиту за жену.
Захваљујући тој тешкој државничкој одлуци, а и мудрости и дипломатској способности кнегињице Оливере она је на султановом двору, а и у његовом срцу заузела високо место и имала је великог утицаја на султанове одлуке које су се тицале положаја Србије, захваљујући њој а касније и способности њеног брата Стефана, а мора се рећи и Ђурађа Бранковића, који је наследио Стефана , Србија се одржала пуних 70 година, у једном периоду и значајно економски ојачала.
1459. године Србија пада у потпуно турско ропство.
Видевиши шта се по Србији дешава,
Кнегиња Милица сазва државни сабор,
Да се судбина Србије што пре решава.
После већања сабор одлучује:
”Нема другог решења кад се судбина Србије пита,
Кнегињица Оливера мора поћи за султана Бајазита”,
само се још одлука мајке чека.
Кнегиња Милица пред сабор иступи
На лицу јој се види да све у њој од бола и туге пуца и прозбори:
”Све што имам за Србију дајем,
па и ово чедо што ми отпало од срца”.
Књегињица Оливера за ту одлуку не зна,
по двору раздрагано шета,
Машта о удаји за једног српског витеза,
Занима се за сликање и ткање,
А и савладавање вештине веза
У сваку извежену шару
Уградила је неку своју жељу и понеку тајну малу.
ДУГО КНЕГИЊА МИЛИЦА ОДЛАЖЕ
ДА СА ЋЕРКОМ ПОПРИЧА
И ГОРКУ ИСТИНУ ДА ЈОЈ КАЖЕ.
Кад паде вече,
Милица узе крај себе своју мезимицу
И нежно је милујући по коси и лицу
Скупи снагу и горку јој истину рече.
До зоре нису излазиле из собе
ЛИЛЕ СУ СУЗЕ И ЈЕЦАЛЕ ОБЕ.
Оливера обриса сузе и мајци рече:
”МАЈКО!
У мојим венама крв Немањића тече .
За спас Србије покорно прихватам и подносим жртву,
само да више не буде рата.
Поћи ћу за убицу мога оца,
Поћи ћу за Бајазита, очева џелата.”
Пре него што Оливера Бајазиту крену
Милица ангажова искусну траварку Ирену ,
Да отрује утробу њену
Да семе Османлија у њеној утроби не проклија,
Да не би постала мајка
Нежељених бића,
Јер то не дозвољава њена православна вера
И КРВ НЕМАЊИЋА.
И тако у та времена ружна
Крену свадбена поворка
Сва у свили , злату и кадифи,
Ал’ неизмјерно суморна и тужна.
Оливера усправна и поносна јаше окићена коња кулаша,
Лице јој прекрива прозирни вео,
Јер по обичају то носи будућа снаша,
Он јој заклања очи у којима се скупио океан туге цео.
Од Крушевца па све до Дренопоља
Пусте су њиве, ливаде и поља,
Из градова и села
Крај пута слила се Србија цела,
Да испрати своју кнегињицу
На пут са кога се можда вратити неће,
Народ клечи и плаче и пред ноге њене полаже јој цвеће.
И тако је њен пут до одредишта
ПОСУТ СУЗАМА И БУКЕТИМА РУЖА.
Али то путовање није могло променити ништа,
Јер морала је стићи до Бајазита, будућег јој мужа,
Поред свих патњи и мука
У пратњи браће, Стефана и Вука.
На двору
Својом лепотом и памећу
Успела је да своје гнушање пригуши
И обезбеди висок утицај у харему и султановој души.
Користећи своју лепоту и умилно лице
Добијала је повластице за Србију и за своје претке.
Погодном приликом убеди султана
Да кнегиња Милица и Јефимија пренесу у Србију мошти Свете Петке.
У Харему Оливера избегава интриге и сплетке,
Да конкубинама и евнусима не буде мета.
Кад год је у прилици
Она кроз цветни врт и поред шевдрвана шета.
И често у хлад јоргована седа озарена лица
И златне нити у свечан покров везе
За дар манастиру Студеница.
Поред многих дворских сплетки и неприлика
Остала је у православној вери
И имала је свог свештеника.
По погибији султана код Ангоре
Оливера се после дванаест година у Србију враћа,
Где су прилике веома лоше и постајале све горе,
Јер су јој у завади браћа.
Успева да браћу помири
И у манастирску тишину одлази,
Своју напаћену душу да одмори и смири,
А кад затреба да брату Стефану помаже
И на државу из прикрајка да пази.
Као пупољак руже, отишла је у непознат свет
А сада се у србију враћа као прелепи, ал’ увео цвет.
Животни пут и судбина кнегињице Оливере је тужна и тешка
Умрла је 1444, године и највероватније сахрањена на Скадарском језеру у малој цркви Бешка.
Зворник, 20.06.2019.године
Мр Славољуб Томашевић
RSS