РОДОЉУБИВА ПОЕЗИЈА
АНДРЕЈА ВРАЊЕШ.
ИЗВАН РАЗУМА
На хоризонтима јужних година,
свитала јутра сладострасна,
јављале се птице црвених цвркута,
множила пролећа ,,СЛОБОДОМ“гласна.
Живот трошен по инерцији смеха,
ни страха,ни греха,
висока Сунца,небо ко бонаца,
времена грешника,без покајника.
Говорило се трајаће кратко,толико слатко,
кажу дешава се изван разума,
толико среће па да дуго тече
и заболи радост,поче да пече.
Падоше снови тужни, лажни,
потекоше дани мржњом сиви,
платили смо журку душа разбијених,
дубоко смо себи, за лепоту криви.
ОБМАНЕ
Наше су среће сузама квашене,
своје нисмо смели у себи носити
још истине горке,иза бола касне,
за све страшно знали опростити.
Победама опраштали поразе туге,
губили смо армије црвене и беле,
учили нас да се изгубимо,
лагали нас да се не нађемо.
Сад чупамо косе,плаћамо заносе,
међу нама поново рађају се криви,
кажњавамо дивове,место рибa, ловимо аласе,
како људи да смо досад живи?
ДИВИ ОНИ
Надали се од краја до краја,
муке преносили с колена на колено,
сваки узлет тихо радовали,
нису хтели себе оставити,
још им кости звоне кроз еоне,
пркосили смрти и животу,
на огради од времена,
живи прича камена.
ЊИМА СУ ОТИМАЛИ
Кад отму,све им отму,
кад отимљу,нешто и оставе,
од када их испод неба има,
њима се отима.
Нису на ноге никад могли стати,
Камо ли имати.
Срећни кад немају,
тада им несоји,
очију ситних,
немире заобилазе.
НАРОД ЈЕДАН
Има један народ мален,велики,
дубоких рана,
сваком топал,
само себи студ.
Има један народ,
жив,крив,храбар,
другим добра мајка,
чудно себи худ.
ГОРШТАЦИ
С невољама проносили наду,
рађали се под сљеменом срца,
живели су на домак прошлости,
њима време старе сате куца.
Трошили су године препреке,
судбина протеклих река,
све је њихово било у простору Бога,
чекали су светлост негде из далека.
ВОЖДОВА СВЕТЛОСТ
другару Аљоши Прерадовићу.
Русијом воли,
кад јој име куну,не ћути,
кад тамом запрете,
светлост њену слути.
Из Тополе кличе,
мајчице помози,а њој је теже,
помогла би,
како на једној нози?
ПРЕЦИ
У камену,
сиромаштва изобиљу,
трајали,
живот им био задатак.
Тајни нису имали,
отворених погледа живјели,
док их не би умори стигли,
на мјестима загрљаја.
Радовали: Киши,Сунцу,вјетру,
дивили дуги
и такви мали,
велики остали,
плакали једино,
кад су се заклињали.
Горјели,изгорјели,
вољели,пребољели,
времена се нису бојали,
нису га имали,
зато су у зору умирали,
да би стизали.
Нису знали да постоје,
тихи били,
више слушали,
опстајући вјеровали.
Дивни бјеху људи ови,
сад их нема,
гдје су куд су,
смјерни они посустали?
ВИДОВДАН
граду Крушевцу.
Изнедрио путеве висине,
досањана вечност у времену кругу,
јунака дивних подигнута главо,
једина славо која славиш тугу.
Видовдане наши су невиди,
у твојему виду угледали наду,
од када смо радост изгубили,
још нас оних нема,као да нас краду.
Термопилу српски,симболу вере,
граничниче докле,какви ћемо ићи
и кад смо без Сунца,северни,ледени,
док имамо тебе,јужни ћемо стићи.
Од када нас има,испод свода бола,
ми бијемо битке,увек нових доба,
ореолски обасјаваш путеве наше,
да нам тмине туђе,разум не помуте,
да нам туђи греси име не заплаше.
ПАЛИСАДИ ВЕРЕ
Крали су нам победе, све би да присвоје,
тамнили дела великих прегнућа
нису знали да гинемо гласни,
једнако нас болеле ноћи и сванућа.
Смрти се смејали,кад с невољом приђе,
из олтара светих,гледали у наду,
у мутно доба живели смо јасни
и чували тајне да их не покраду.
Док постоје палисади вере,
нећемо их дати трагајућ пут неба,
пртити временом радосни и тужни,
знати шта нећемо,а чега нам треба.
Живећ у врлини,старци наши знаше,
докле смо у вери,још ће нас и тећи,
из псалтира,молитвене песме оне наше,
никада се себе нећемо одрећи.
УПОЗОРЕЊЕ
Чувај име,без њега си нико,
име се брани воли,
оно је велико.
Ако га изгубиш,
како ћете ини звати,
проћи ће ти живот цео,
себе нећеш упознати.
Ако име изгубиш,
остао си без времена,
како може човек бити,
доћи неком без имена.
ТАМО
Кад тамо одеш,
ослушни тишину,
она ће ти рећи,
зашто су заћутале туге.
Чудити се немој,
то тамо наше је баштиниште,
где прошлост није завршена,
цвета вечита у боји бола.
ЛЕДЕНА ЛЕПОТА.
Има једна земља велика,
име јој се тајгом радује,
пријатељи у њу преко срца стижу,
они који насрну,без вида дрски,
кошмарне им снове крати језик руски.
ИСТО ИМЕ
Здравку Шкрбићу.
Пожурио нагал у хладно нијемо,
старији од јутра,није био,
за радост свјетла поклонио небо,
да ли је знао шта је хтио?
Шапнули му облаци,
ко се чува,живот му је бијег,
љепоту даде тами ледној,
нестаде дјечак ко и снијег.
Сестра га чекала срцем цијелим,
у око да уђе из слијепих дубина,
сузе росиле сијећање тужно,
именом сјетним,када зовне сина.
МУКЕ СУ НАШЕ РАТЕ
Остаћемо тамо,понављајућ путе,
оних наших старих,што к небу гледаше,
туробних истина
и живеше клети да их муке крију.
А када се нама на грбине спусте,
ми ћемо их носит ко и они криви,
други ће се поклањати нама,
као да смо мртви оне муке живи.
АДРЕСА
ДР Горану Павловићу.
Кад будеш кренуо у прошло,
позови и мене,
правићу ти друштво до прве успомене,
даље не бих ишао,
може да се деси,
да угледама људе неке друге,
на мојој адреси.
РАЗЛИЧИТИ
Велики одлазе,
мали остају,
не брину они других муке,
ал године када се примакну,
деца одједном постану људи,
они се изгубе,
гину они што гинути знају,
наследници туге
и исти увек по обичају.
,
Др Јован Рашковић слично о Србима.
Од свог хљеба раскрајчени,
неће нама горе други,
сами ћемо измеђ себе,
расплакати туге старе,
око прућа,око кућа
и остати без сванућа.
Наши су падови забуне у крви,
нас не треба наводити,
избијени из времена,
без сјећања одживимо,
чудна смо ми врста,фела,
да смо неким чудом Јаге,
ми би себе у бол збили
и вољели чак Отела.
ОБЛАК И БОЛ
Ноћну тишину љуби ,
злаћани колут неба,
да ли га и видим,
да ли ми и треба?
Све је одвећ даљина,
далеко одвећ све је,
совин прену ме хук,
учини ми се поглед жедан,
око ко курва превари мук.
Зашто се сетих ђеда не знам,
изнад облака на домет мушицу штима,
пуче пушка радост ме потресе,
ђед уме гледа,
још ме има.
СУЖАЊ ТУЖНИ
Молио се времену,
да га ослободи,
мртав да устане,
испод пола Сунца.
ЦРВЕНИ САН
Из ока неба капи време квасе,
старац дечак далеки,
заклано јутро снује,
испод њега црвен корача,
око је тмурно постало и моје,
за сиву дубину плача.
ПЕСМА КАМЕНА
Камен за под мисао,
за камен дане,
бол камени носио,
камене му ране.
Кад је из камена истеран,
камен тугу кратио,
до песама камених,
камену се вратио.
Камен за под главу,
у камену све стало,
оног каменог много
и оног каменог мало.
НА ЗИДАШУ
Хладан из дубина,
извире вековима,греховима,
зидано му име,
крепио дужне и недужне,
бистро запућен,
Божји је дар,
знали су га Турци и хајдуци,
пољубих га једног истицања дана,
кад ме ђед на крају сећања,
причом миловао.
СУСРЕТ
Можда ћемо се са њима срести,
између борова и снова,
живот је светао ако се носи,
као што га носише преци боси,
што душу очима поклањаше,
волеше изнад неба,
из земље радост удисаше,
што чекати знаше,
за патње радознали.
ДИНАРА
Њезину сам светлост,
давног зорја срео,
радовао се, у њу клео,
волео је и понео,
упознао и дознао,
да ја без ње нисам цео..
Вратићу се у крес среће,
заобљени камен бео,
бити део оних страна,
као некад бити цео.
МОЛБА ГОСПОДИНУ ВЕТРУ
Урежи у камен моје име,где ме има,
однеси ме до краса, вриска белина,
застани кратко у тврдој луци,
да снове вратим из тишина.
У вртаче и шкрапе ме одувај,
у сноп светлости да се претворим,
засјајим ведрином само трена,
после могу и да се изгубим,
као тачка црна,небом украдена.
СЛОБОДНИ ТУГОМ
Умирали слободни тугом,
животе правдали надама,
плакали сузама кладама,
децу силну од Бога измолили,
да се сретнемо,
ћутањем би се препознали.
ЦЕР
Из даљи видим како с небом се спаја,
страшног боја круна,
мртве душе спаја у корену стаса.
Под њим време сања,
слобода отвара себе у жишци,
у тишини састанака,рзмаху ветра,менуету класја.
Овде је радост рода пала,
изашла из песме ратарске,из загрљаја,
кренула према вечности и у њој заспала.
Миран лепотом изнад завијутка реке,
прича причу,откопчава тајну,
још једне крваве бајке као светлост сјајну.
ЗАВИЧАЈ
Како отићи тамо где живот ћути,
никога драгог да исповеда немир,
како са очима од светла бити слеп,
опростити тугу за цео један свемир?
СОЛУНЦИ
Миодрагу Милету Миловановићу.
По ранама време познавали,
уздасима кротили тугу,
волели и кад су сањали,
умирали да би постојали.
Са патњама доброту носили,
оставили радост у хиљаду рака,
гледали су у правцу слободе,
не куда их очи него срца воде.
Нису стигли себе упознати,
разасути клети и уклети,
дигнутих глава себи се враћали,
маратонци патњи,патње претрчали.
ТРАГОВИ
Песнику Благоју Баковићу
Кад се попнеш у оне врхове,
где ветрови сонате изводе,
јави се песмом.
Ако те лепота родна позна.
преселио си у стихове,
најдубље трагове.
ДРИНА
Кад се лепота ружноћи наруга,
радост тишине израњаве крици,
погледе обоје крвави видици,
живот застаје као мисао.
Јаук јутра ветри носе,
дубоке снове свирепост грди,
рибе налазе мир испод бола
и врбе тугују као људи.
Кад се зло сакрије у време,
кривудава туга поново почне да воли,
ракови крену бистром надом,
зелену тајну сећање боли.
СЕТА
Кад би знао ко се игра,
играчкама његовим,
испод Зенице неба,
у улици која подсећа на реку,
само што по њој барке не плове,
него разни планови теку.
Рекао би му шапатом тихо,
да играчке чува,
приче су оне тајне,
које се у старости лове,
чувај их за туге нове,
чувај за туђе и своје снове.
НАСЛЕЂЕ
Косово,
у себи га носим,
а видео га никад нисам.
БАЛАДА О САЛАШУ НОЋАЈСКОМ
На месту овом љубав и слобода,
трајањем греју,
овде се ћутећи воли,
кад се смеје и кад се жање,
и кад се гине,
Богу се вековима заједно моле,
Громови и тишине.
На траговима гордих истина,
љубав опрашта мржњи лепотом,
дечји осмех је највећа тајна,
живот се од јутра куне животом.
Ветар разноси снове равницом,
Чупић испод звезда траје и као да збори,
Слобода је реч коју дете сриче,
овде и гробови на заклоне личе.
Пролазниче ако икада судбином крочиш,
испод неба овог,чистог срца,
срешћеш доброту мајке,осмех племена,
али ако разјаукнеш нејач,ископаћеш немир,
где се ранама кличе,
трунућеш посрамљен у тами времена.
Овде су дворишта и воћњаци,
широки као и људи,
Србија се овде са истином буди.
КАМЕНИ БОЛ
Каменом је чемер изникао,
у камену усечена туга,
по њем падо, по њем се дизао,
каменом се Богу заклињао.
Камена му кућа и колевка,
из камена живот захватао,
камену је тугу туговао,
камену је радост радовао.
Од камена клетва и заклетва,
у камену гробови предака,
сад камена ни у причи нема,
шта ће јадан без камена свога.
ЉУБАВ И БОЛ
У снувопољу убијани,
Изломљене руке,
множиле ране,
делиле судбине.
Понижаване године,
разарана мисао,
нишанили у детињства,
пуцали у осмехе.
Погнут пред болом,
клањам се заболелим прецима,
земљо света,поплочана свецима.
ГУСЛЕ
На клину срца висе,
мокре од суза предачких,
опет у болу све гласније.
ПРАДЕДОВИ
Наоружани добротом,
себе потукли.
АНАТОМИЈА БОЛА
Моји су преци власници слободе били,
очима осветлели мрачне дубине,
душе им одлетеле у висине,
где живе истине.
Када су их падати терали,
падали су моћни,високи,
говорили језиком поноса,
људске чистоте,
нису бринули за своје,
већ за убица животе.
Нељуди им тела бацише,
У хадске поноре мрачне,
где светла нема,
где не расту траве.
Једино светлпо су очи дечје
и невине људске главе.
Кости Безданки
и данас уздишу болом,
оне нису криве,
што су сведоци,
што мртве у нама живе.
Јаме су споменици ужаса,
та срамна људска школа,
исповедаонице туге,
анатомија бола.
ШУМАНОВИЋ
Сетног погледа,обојеног тугом,
отишао да слика,
попео звезде да скине,
тамо где лепоту препознају тишине.
У тами где светлости нема,
замишља Сунце понад Срема.
Кистом додирује небески свод,
Сања Пијани брод.
У КАМЕНУ СМОКВА
Кржљава,смирене лепоте,укриво се Сунцу
радује,
рађа да докаже да је мајка. Гледао сам је до
свога одласка,
њеног муковања, ми се сваког зорја даљинама
приближавамо,
тада нам се истине укрсте, моја туга и њена
слобода.
У НАМА ЈЕ ПРИЈЕЗДА
Морава ноћу тугом се шири,
као ни једна судбинска река,
побожни сузама тишину квасе,
слушају ехо далеког века.
Навајлију Пријезда паше у нама,
његове муке,наше су муке,
његови болови у наше скокови,
исте претње исти и рокови.
Живот се враћањем креће,
прошлост будућност прати,
невидљив Пријезда Сталаћем пројаше,
зна да нам се душе опасности плаше.
Одсвуда прошлост,тишина мека,
замишљам поклич Пријезде јунака,
не чује се нико,сета опколила,
а река тече кроз густину мрака.
ЋУПРИЈА НА ДРИНИ
Песнику Дејану Спасојевићу.
Међа кривуда сећањем,
Месец скупљач искри из трава,
извијених лукова над тајном,
камена прича спава.
Мит и вера у додиру,
прошлост далека име сјаја,
љубав посејана сећањем,
небески завет крвљу спаја.
Сви су путеви у један бол,
окамењена мисао трајањем тече,
река вечност боји,
ћуприја рањена видом тече.
ШАМПИОНИ БОЛА
Наше су адресе гудуре трњишта,
а ваше су авеније сјаја,
нас промрзле греју поцепана Сунца,
ви бисте и тугу што нам срца спаја.
Докле ћемо проклињат из тмина,
не крадите звезде из Великих кола,
немојте нам отимати радост,
стари смо ми шампиони бола.
ЖИТИЈЕ ЛАЗАРЕВО
Пут је његов њива бола,
блиставе су по њој посејане речи,
изниче слава која небом светли,
о витезу кнезу што не хте да клечи.
Дубоке бразде рода су ране,
вековима теку у времену сиву,
једном кад зло иза леђа зађе
и вечност се нађе у трајању криву.
Ко ће икад дати оно што он даде,
а дао је светлост за најлепшу дугу,
када младо Сунце топлином засија,
србљу јадном отопљава тугу.
ДУНАВ
Гледао га из мајке ока,
када још нисам био слово азбуке гена,
с њим сам се састао радости давне,
на углу времена успомена.
Арсеније поведе народ, без пута,
у доба сеоба неба и птица,
кад су се трошиле туге старе,
тражиле године мањих низбрдица.
Без реке ове можда смо могли бити за тугу,
краћи,
сањати на тишем месту неком,
а да ли бисмо себе тад могли пронаћи.
Зато он није река,већ,
прича која тече, икона,
која се оку враћа,
ко у оно старо, предпразничко вече.
ЈУНАК
Досегао вечност,
заплакала љубав тамо где је пао,
волео је живот,
за радост,радост је дао.
Има нешто узвишено лепо,
у тој борби самог против свих,
изгубити главу,
а остати жив.
ЦРНА ГОРА МАЛА
Разум се њојзи клањао,
Слобода се у њој родила,
од среће вазда склоњена,
на кам се наслонила,
земља и песма,
из јунаштва изронила,
коротна,
испод Сунца оцила.
КОВАЧ
Да сам ковач,
ковао бих све.
Само ланце не.
ВЛАДАР
Делом моћним са вечношћу збори,
простран умом време заузео,
одтугује поразе страдалне,
ломне снаге у болу обрео.
Вечан Његош, лепотом пркоси,
замишљено невременом жури,
мисли чојствен о судбини рода,
није умро,него само жмури.
МОСКВА НИЈЕ СМОКВА
Да је Москва смокви ближа,
сузама би веровала,
Русија је за опасност одувек знала,
удаљила је Москву од југа далеко,
да не би са смоквом заједно пала.
УТЕХА
Њему мало треба,
много да има,
од брегова кроји своја брда
и никад није далеко од своје колевке.
ВРЛИКА
Колевко камена.
поносна лепотице,милујеш сећања,
вртаче и сурдупе твоје,
миришу сновима,
Динаропољко,старице седа,
твоје буре и југа дувају,
кланцима груди.
Вино твоје је крв наша,
гробови расути по градинама,
највише су коте срца.
Врлико у песмама,сликама,
жалостима и радостима,
клањам се твојој прошлости.
ВОЈНИК
Бранио је облаке детињства,
слушао ехо дечјиг гласова у себи,
ходао по клисурама живота
и био срећан.
Када је погинуо плакало је небо,
из срца је изникла бреза,
под њом су се играла деца,
себи је подигао споменик.
РУСИЈА
Да те нема где би расле брезе,
да те нема цигани би вечито плакали,
балалајке би утихнуле.
Да те нема где би становала љубав?
Да те нема све победе биле би порази,
да те нема нестало би доброте,
да те нема…
НИКАД ПРИЈАТЕЉУ НЕМОЈ
песнику Дејану Спасојевићу.
Не исправљај криву Дрину,
можеш упаст у дубину,
бола нечјег,
а шта ће ти та истина,
цео живот да те пече.
зато пусти стару даму,
нека током бурним тече,
навикла је кривудава,а не крива,
да подсећа шта осећа.
ХИМНА РАВНИЦИ
Др Јовану Аларгићу.
Радоснице,света мајко,сутоне гледам
твоје кад поглед мрзне, волим кад из даљина пролазиш видом,
уморну од труда
кад на трен један станеш,знам све радости
и туге твоје. Волим те кад онако цела у
песму из срца банеш.И хладну од ветра те
волим и кад си јужна,громогласна и
тужна, колевко и рако,паорска мајко.
Волим те отворену у сновима,тамбурама на шоровима, у
сваком звуку,осмеху,јауку,на каруцима
и коњима. Маштовиту у јелу и пићу,
волим те шарену на столовима.
Тражим те у вину,сплину,слици,причи,
узвишена истино чиста,победо светла,
лепото вечна,твоја и моја,наша,
небеска иста.
СЛОБОДА
Једна реч а све у њу стало, најважнија,од свег већа. Без ње живи су мртви а мртви криви,ако се изгуби, смисао је изгубљен, живот постаје затвор у који се не долази, у њему се рађа, живи и умире.Најлепша именица женског рода,за њу се гине,о њој пева,најсветлија,најсветија међ речима, реч СЛОБОДА.
Андреја Ђ. Врањеш.
RSS