Епископ Платон (Јовановић) рођен је у Београду 1874. године. Замонашио се као ученик трећег разреда Богословије у Београду. Духовну академију у Москви завршио је 1901. године. У Првом светском рату био је војни свештеник. За епископа Моравичког изабран је 1936. године, за епископа охридско-битољског 1938, а годину дана касније премештен је у Бања Луку. Усташе су га ухапсили 5. маја 1941. године и одвели, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бања Луке где су их убили и бацили у реку Врбању. Владичино унакажено тело пронађено је у селу Кумсалима. Првобитно је сахрањен на војничком гробљу у Бања Луци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву.
С молитвом у срцу хита своме раду,
А светина грешна праведна се прави,
Па инока ружи и пљује по глави.
Инок лице брише и трпи и ћути,
Нити одговара нит’ се на ког љути
Тада младић неки и развратник стари
Виталију приђе па га ошамари.
И рече му младић: ти скверни монаше,
Докле ћеш мучити ти стрпљење наше?
— Зашто ме удари? Виталије рече,
Ударен ћеш бити — да се сав град стече —
И не прође много а младић полуди
Што Божјег човека без Бога осуди.
И урлаше младић, сав град уплаши се,
Виталије мирно Богу престави се.
Тада лудак дође на гроб светитеља
И на гробу нађе себи исцелења.
Па исприча младић повест још недавну
И одаде хвалу Виталију славну.
RSS